Protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija opisuje susret sa starcem na Svetoj gori, u kojem su bol, upozorenja i neobični događaji oblikovali jedno od najintenzivnijih sećanja u njegovom životu.
Težak životni period protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije, koji je usledio nakon razvoda i porodičnog sloma, u njegovom sećanju prelama se kroz odlazak na Svetu goru i susret sa starcem Stefanom Karuljskim - događaj koji i danas nosi posebnu težinu.
Govoreći o tom vremenu, otac Voja kaže:
- Kad mi je bilo najteže, kad me ostavila bivša supruga, uputio sam se na Svetu goru... Mene je bilo žao dece. Muka jedna, a morao sam da radim, imao sam tada svoju razvijenu zubarsku praksu.
U tom trenutku života, između obaveza koje nisu mogle da stanu i unutrašnjeg sloma koji nije prestajao, odlazak na Svetu goru bio je pokušaj da se čovek udalji od pritiska koji ga je pratio iz dana u dan. Put ga je odveo ka starcu Stefanu Karauljskom, asketi koji je živeo povučeno iznad male luke, na mestu do kojeg se stiže uskim serpentinama i strmom stazom.
O samom dolasku kaže:
- Platio sam posebno čamdžiji Grku da me doveze do Svete gore i da narednog dana dođe po mene.
Kada mu se približio, na svega petnaestak-dvadeset metara, dogodio se trenutak koji je, kako svedoči, ostao urezan bez objašnjenja:
- Kad sam prišao na 15–20 metara, vidim ga kako stoji gore u crnoj mantiji. Nije znao zbog čega dolazim, ali čim me je video, rekao je: "Neće ti se ona nikad vratiti!"
Otac Voja se seća da ga je ta rečenica presekle snage, ne zbog same sadržine već zbog načina na koji je izgovorena, kao da dolazi iz znanja koje mu je tada bilo nedostupno.
- Kao da me je nešto udarilo po glavi. Pomislio sam: "Otkud ti to možeš da znaš?"
Boravak kod starca Stefana, prema njegovom svedočenju, doneo je niz događaja koji su ga postepeno izvodili iz uobičajenog osećaja vremena i sigurnosti svakodnevice.
Sledećeg jutra starac ga pita kako je spavao. Otac Voja odgovara da je noć prošla mirno, a onda dolazi rečenica koja menja ton celog boravka:
- Ja nisam spavao. Sa tobom je došlo njih nekoliko. Rvao sam se s njima sve vreme. Moraš da budeš oprezan sada. Svaku stopu moraš da meriš - rekao je starac Stefan ocu Voji.
U tom trenutku, kako kaže, reči su zvučale teško razumljivo, ali nisu ostavljale prostor da budu odbačene kao slučajnost.
Posebno snažan utisak ostavio je čin miropomazanja. Starac ga uvodi u svoju malu crkvu i govori mu da ga mora miropomazati jer je u opasnosti. Dok uzima sveto miro, događa se neočekivan trenutak:
Uzeo je sveto miro i bočica mu je ispala iz ruke i razbila se.
Starac, prema njegovom sećanju, ne prekida čin. Sagnuo se, umočio prste u prosuto miro i nastavio miropomazanje bez reči i bez zastoja.
- Ostao sam potpuno miran i zaštićen - kaže otac Voja.
Silazak ka luci bio je jednako upečatljiv. Starac je išao ispred njega i, kako svedoči, pažljivo je pratio svaki njegov korak, kao da ga vodi kroz prostor u kojem se svaki pogrešan pokret mogao završiti padom.
- Išao je ispred mene i pazio na svaki moj korak da se ne stropoštam u provaliju.
Na samom pristaništu more se uzburkalo, a čamdžija je odbijao da priđe zbog visokih talasa. Starac mu, prema njegovim rečima, kratko govori da prilazi. Čamac ipak uspeva da dođe do obale i da ga preuzme.
- Okrenuo sam se i video ga kako stoji ukočeno i drži blagoslovenu ruku (prsti desne ruke postavljeni u specifičan oblik koji predstavlja skraćenicu imena Isusa Hrista na grčkom: op.a.) i sve je bilo u redu, hvala Bogu.
Svedočenje protojereja Vojislava Bilbije ostaje zapis o jednom ličnom iskustvu koje se u njegovom kazivanju ne zatvara objašnjenjem, već ostaje kao trag vremena u kojem su se, kako kaže, bol, put i susret spojili u jedno sećanje koje i danas nosi posebnu težinu.
Liturgija počinje u devet časova u Hramu Svetog Save, služi patrijarh srpski Porfirije, uz sasluženje igumana vatopedskog Jefrem, sveštenomonaštva i sveštenstva.
Dok u Hramu Svetog Save traje poslednja liturgija pred Časnim pojasom, vernici pristižu da se još jednom poklone svetinji koju je za nešto više od dve sedmice celivalo više od 800.000 ljudi.
Čak 800.000 vernika se poklonilo Pojasu.
Nakon podele u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, više zdravstvenih ustanova uputilo je zahteve da dobiju iste trakice.
Svetogorski starac ukazivao je na snagu ispovesti, pokajanja i pričešća, naglašavajući da čovek kroz povratak Bogu može da prekine ono što ga duhovno zarobljava.
Dok je Adrijan sa ostalim hrišćanima bio okovan u tamnici, Natalija je dolazila da im služi i hrabri ih.
Četvorogodišnja saradnja sa čuvenim londonskim klubom Fabric izazvala je oštre kritike, dok iz hrama poručuju da žele da privuku novu publiku i istorijski prostor približe onima koji ga inače ne posećuju.
Nema skupih namirnica ni komplikovanih koraka, a višnje mu daju posebnu sočnost i miris.
Iz srpske svetinje ukazuju na razliku između prvobitnih navoda o šest srušenih objekata i podataka sa terena o najmanje devet porušenih kuća, uz salu Svete Trojice koja je godinama bila mesto okupljanja meštana.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Najstariji sin Mite Pantića iz serijala „Tesna koža“, glumac Gojko Baletić, svedočio je o svom duhovnom putovanju kroz Svetu goru i Svetu zemlju, gde je pronašao blagodet, snagu vere i novu perspektivu za život.
Priča o monahu koji je svojim životom posvedočio da vera i molitva mogu da prevaziđu i najopasnije prepreke, pružajući nadu onima koji se suočavaju s nevoljama.
Posle rata, postao je podvižnik na Svetoj gori, gde je pisao duhovne tekstove, a beli golubovi su mu dolazili dok je radio. Za sebe je govorio da je poslednji potomak loze Nemanjić.
Svetogorski starac ukazivao je na snagu ispovesti, pokajanja i pričešća, naglašavajući da čovek kroz povratak Bogu može da prekine ono što ga duhovno zarobljava.
Bog nikad ne ostavlja čoveka u nevolji.
Prošlost čoveku nije data da je iznova živi.
U besedi za ponedeljak 15. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako greh, smrt i tama vezuju čoveka i zašto je Hristos jedini koji može da raskine te okove i otvori vrata slobode.
Prošlost čoveku nije data da je iznova živi.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Posebno je opasno podsmevati se drugome kada mislimo da smo u nečemu bolji, uspešniji ili moralniji.
Upravo mešanje roditelja u brak često postaje izvor nesporazuma.
Bog nikad ne ostavlja čoveka u nevolji.
Vernici iz svih krajeva od ranih jutarnjih časova pristižu u crkvu Svetog apostola Luke, gde je izložen kovčeg sa telom generala Mladića.
Na jednom zapisu vidi se prilazak naoružanih uniformisanih lica, dok drugi beleži demoliranje ikonostasa i pucanje u svetinju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
