Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Susret na srpski način često počinje gestom koji na prvi pogled deluje jednostavno, ali u sebi nosi slojeve značenja koje mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Iako su se nekada Srbi, poput većine evropskih naroda, pri susretu ljubili dvaput, promena koja je nastupila u novije vreme bila je brza i gotovo neprimetna. Sa povratkom veri i snažnijim oslanjanjem na pravoslavno nasleđe, tri poljupca postala su prepoznatljiv deo identiteta. Ovaj običaj otišao je toliko daleko da se i u protokolima visokih državničkih susreta prati koliko puta se gost poljubio sa domaćinima, kao da se u tom broju krije poruka koju tek treba odgonetnuti.
Za razliku od Srba, Grci, iako dele isto pravoslavno nasleđe, ostaju pri dva poljupca. Ta naizgled mala razlika otvara zanimljivo pitanje: kako je isti verski okvir iznedrio različite običaje?
U srpskom slučaju, odgovor se najčešće traži u simbolici. Tri poljupca gotovo se spontano dovode u vezu sa Svetom Trojicom - Ocem, Sinom i Svetim Duhom. Taj broj nije puka forma, već znak koji upućuje na veru i pripadnost. Ipak, Crkva na ovu pojavu ne gleda kao na strogo propisanu praksu, već pre kao na deo narodnog izraza vere.
Jeromonah Evtimije to objašnjava bez nastojanja da običaju da dogmatsku težinu:
- Ovo pitanje je više upućeno etnologu nego teologu. Zašto? Zato što bi on tačno odgovorio od kada, kako i ko je uveo taj običaj u naš narod. Ja ti samo kratko mogu reći da se mi Srbi celivamo po tri puta u ime Svete Trojice - Oca, Sina i Svetoga Duha. Na taj način naglašavajući trojičnost jednog Boga, za razliku od muslimana koji drugačije uče. Te bi to bilo neko naše javno ispovedanje vere, pogotovu u doba Turske vladavine Srbijom - rekao je jeromonah Evtimije, prenosi portal svetosavlje.org.
Upravo u tom istorijskom sloju krije se ključ razumevanja. U vremenu kada je vera bila i lični i zajednički oslonac, čak i svakodnevni gestovi mogli su postati tiha potvrda identiteta. Tri poljupca nisu bila samo znak bliskosti, već i diskretno, ali jasno svedočenje pripadnosti pravoslavlju.
Grčki običaj, s druge strane, razvijao se u drugačijim okolnostima. Iako i tamo postoji snažna veza između vere i svakodnevice, broj poljubaca nije dobio isto simboličko značenje. Dva poljupca ostala su u domenu društvenog bontona, bez potrebe da nose dodatnu teološku poruku.
Zato razlika između „dva“ i „tri“ nije samo stvar navike. Ona otkriva način na koji se vera utkala u svakodnevni život različitih naroda. Kod Srba, taj broj je postao više od pozdrava – pretvorio se u znak raspoznavanja, u gest koji govori i onda kada reči izostanu.
U tom kratkom susretu, kroz tri dodira obraza, sabrano je mnogo više nego što se na prvi pogled vidi: istorija, vera i potreba da se pripadnost ne samo oseća, već i pokaže.
Priče o svetiteljima Zini, Mini, Ini, Pini i Rimi otkrivaju kako tradicija pravoslavne crkve spaja istoriju apostola i mučenika sa savremenim imenima.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.
Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Nadbiskup Paolo Peci povlači se sa čela Moskovske nadbiskupije, dok upravljanje privremeno preuzima pomoćni biskup Nikolaj Dubinin.
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
