Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Susret na srpski način često počinje gestom koji na prvi pogled deluje jednostavno, ali u sebi nosi slojeve značenja koje mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Iako su se nekada Srbi, poput većine evropskih naroda, pri susretu ljubili dvaput, promena koja je nastupila u novije vreme bila je brza i gotovo neprimetna. Sa povratkom veri i snažnijim oslanjanjem na pravoslavno nasleđe, tri poljupca postala su prepoznatljiv deo identiteta. Ovaj običaj otišao je toliko daleko da se i u protokolima visokih državničkih susreta prati koliko puta se gost poljubio sa domaćinima, kao da se u tom broju krije poruka koju tek treba odgonetnuti.
Za razliku od Srba, Grci, iako dele isto pravoslavno nasleđe, ostaju pri dva poljupca. Ta naizgled mala razlika otvara zanimljivo pitanje: kako je isti verski okvir iznedrio različite običaje?
U srpskom slučaju, odgovor se najčešće traži u simbolici. Tri poljupca gotovo se spontano dovode u vezu sa Svetom Trojicom - Ocem, Sinom i Svetim Duhom. Taj broj nije puka forma, već znak koji upućuje na veru i pripadnost. Ipak, Crkva na ovu pojavu ne gleda kao na strogo propisanu praksu, već pre kao na deo narodnog izraza vere.
Jeromonah Evtimije to objašnjava bez nastojanja da običaju da dogmatsku težinu:
- Ovo pitanje je više upućeno etnologu nego teologu. Zašto? Zato što bi on tačno odgovorio od kada, kako i ko je uveo taj običaj u naš narod. Ja ti samo kratko mogu reći da se mi Srbi celivamo po tri puta u ime Svete Trojice - Oca, Sina i Svetoga Duha. Na taj način naglašavajući trojičnost jednog Boga, za razliku od muslimana koji drugačije uče. Te bi to bilo neko naše javno ispovedanje vere, pogotovu u doba Turske vladavine Srbijom - rekao je jeromonah Evtimije, prenosi portal svetosavlje.org.
Upravo u tom istorijskom sloju krije se ključ razumevanja. U vremenu kada je vera bila i lični i zajednički oslonac, čak i svakodnevni gestovi mogli su postati tiha potvrda identiteta. Tri poljupca nisu bila samo znak bliskosti, već i diskretno, ali jasno svedočenje pripadnosti pravoslavlju.
Grčki običaj, s druge strane, razvijao se u drugačijim okolnostima. Iako i tamo postoji snažna veza između vere i svakodnevice, broj poljubaca nije dobio isto simboličko značenje. Dva poljupca ostala su u domenu društvenog bontona, bez potrebe da nose dodatnu teološku poruku.
Zato razlika između „dva“ i „tri“ nije samo stvar navike. Ona otkriva način na koji se vera utkala u svakodnevni život različitih naroda. Kod Srba, taj broj je postao više od pozdrava – pretvorio se u znak raspoznavanja, u gest koji govori i onda kada reči izostanu.
U tom kratkom susretu, kroz tri dodira obraza, sabrano je mnogo više nego što se na prvi pogled vidi: istorija, vera i potreba da se pripadnost ne samo oseća, već i pokaže.
Priče o svetiteljima Zini, Mini, Ini, Pini i Rimi otkrivaju kako tradicija pravoslavne crkve spaja istoriju apostola i mučenika sa savremenim imenima.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.
Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati.
Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
Samo jedan od njih, Eterije, umro je prirodnom smrću.
Sećanje na upokojene prirodan je deo života i vere.
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Kako geopolitička napetost raste, starci sa Svete gore upozoravaju da današnji događaji odjekuju proroštvima Svetog Kozme, Svetog Pajsija i Svetog Porfirija, pozivajući vernike na budnost i nadu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Sećanje na upokojene prirodan je deo života i vere.
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Kako geopolitička napetost raste, starci sa Svete gore upozoravaju da današnji događaji odjekuju proroštvima Svetog Kozme, Svetog Pajsija i Svetog Porfirija, pozivajući vernike na budnost i nadu.
U jeku međunarodnih tenzija i poremećaja u avio-saobraćaju, hiljade vernika i crkvene delegacije iz Evrope i Bliskog istoka dolaze 22. marta 2026. godine da odaju počast blaženopočivšem vođi Gruzijske crkve.
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
Otkrijte kako ovo tradicionalno arapsko jelo od sočne piletine i aromatičnog povrća u tren oka postaje zvezda porodične trpeze.
U besedi za četvrtak 4. nedelje Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Hristos menja običnog čoveka u naslednika, dajući mu moć da vlada sobom, svojim mislima i svetom oko sebe.
Dva značajna spomena padaju istog dana, pa Tipik nalaže drugačiji raspored kako bi oba bila proslavljena bez skraćivanja i narušavanja bogoslužbenog poretka.
