shutterstock.comBratimljenje je starije od hrišćanstva
U velikoj meri su kumstvo i bratimljenje slične veze, ali razlike ipak postoje, jer se kumstvo dešava pod okriljem crkve, i crkva je garant da je neko svedok pred Bogom, a bratimljenje ne.
Pobratimstvo ili bratimljenje je stari indoevropski običaj, koji je bio svojstven ratničkim staležima, a nastao je iz praktične potrebe da ratnik ima nekoga, ko će mu pomoći u slučaju borbe.
Ovaj običaj, koji je stariji od hrišćanstva, kod Srba je bio veoma čest, a tu je mešanje krvi dve osobe, koje inače nisu u krvnom srodstvu, igralo bitnu ulogu.
U velikoj meri su kumstvo i bratimljenje slične veze, ali razlike ipak postoje, jer se kumstvo dešava pod okriljem crkve, i crkva je garant da je neko svedok pred Bogom, a bratimljenje ne. Takođe, kumstvo se prenosi, a u slučaju bratmljenja, izuzelo bi se orođavanje među decom. Još jedna bitna razlika je između kumstva i bratimljenja -
Otac Srboljub Miletić jednom prilikom je objasnio kakav stav crkva ima prema ovom činu.
Shutterstock
Bratimljenje se on odvija pod krovom crkve
- Bratstvo između ljudi, ako se pravilno shvati, deo je najveće svete tajne spasenja i iskupljenja. Zato i nije baš lako govoriti o tome. Najpre, treba biti svestan da u osnovi svih naših radnji ili ponašanja obično leži nekakva ideja, cilj, svrha ili vrhovna vrednost. Ako je nama, kao hrišćanima, Gospod Bog naša jedina vrhovna vrednost, cilj i svrha, ako je on naš Otac nebeski, koji nas je po blagodati uzdigao na nivo posinaštva, onda je on sam i uzrok našeg međusobnog bratstva - istakao je otac Srboljub na sajtu "Svetosavlje" pa nastavio: .
- Zato nam je on takođe i objasnio kako postajemo braća, a kako nebraća. Da se podsetimo: braća smo, samo ako imamo zajedničkog Oca, a njega imamo samo ako se njime pričešćujemo. Tako, u krajnjem smislu, samo preko pričešća, jednako Svete tajne tela i krvi Hristove, kao i preko drugih svetih tajni, – to jest, samo preko blagodati Njegove koja se kroz njih daje, mi smo braća.
- S druge strane, ako razmišljamo našom ljudskom logikom i našim ljudskim vrednostima, obično nam se, na jedan suptilan i ne potpuno jasan način, potkrade ideja čoveka, ili sam čovek, kao nekakva vrhovna vrednost. Drugim rečima – ja. Tako, bratimljenje je izraz ljubavi prema drugom čoveku i to je lepa stvar.
shutterstock.com
Bratimljenje je starije od hrišćanstva
- Ali, mi smo dužni da volimo Boga više nego čoveka, više nego samog sebe. Zašto? Zato što, kao i sve drugo, i sama naša sposobnost da volimo potiče od njega. On nam daje ljubav koju možemo da upotrebimo (ili zloupotrebimo) , da je podelimo sa drugima, ili da je usmerimo ka drugima. "Jer, nema veće ljubavi od ove, da ko život svoj položi za prijatelje svoje“ – kaže Hristos.
On je, kaže otac Srba, zato i sam položio život svoj za nas i pita:
- I sada, koja bi to molitva, koji čin, ili koja radnja i akcija bila veća od ove Njegove, da nas, mimo Njegove žrtve, ili još više od nje – učini braćom? Ja ne znam za takav čin i takvu molitvu. Mada znam da se i to ponegde, u pojedinim crkvama obavlja. Ali, verujem da i to ima svojih razloga, da je bolje nerazumnome izaći u susret, nego ga ostaviti u mraku. Na primer, kod krvne osvete: da bi se prekinula, ljudi su se okumili ili pobratili nekakvom zakletvom i molitvom u crkvi. Lično mislim da je i to mnogo bolje, nego ih ostaviti da vrebaju krv jedan drugoga. Ima i drugih primera zašto se to sada ili nekada vršilo, ali mislim da je i ovo dovoljno - zaključio je otac.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Pokajanje, kako sveti Teofan naglašava, ima moć da očisti naš život i otkloni kaznu koju greh može doneti. On upoređuje grešnog čoveka sa drvetom kod kojeg sekira čeka da ga poseče. Ta sekira je, kako kaže, u rukama Božje pravde, a jedini način da je uklonimo jeste pokajanje. Pokajanje ne samo da nas čisti, nego nas i štiti od nesreće, jer samo tada možemo biti sigurni da će naš život teći prema Božijoj volji. Sveti Teofan nas podseća na priču o neplodnoj smokvi, gde Gospod daje još jednu šansu da se pokajemo, pokazujući strpljenje i nadu. Ipak, on nas upozorava da niko ne zna koliko vremena ima i da je neophodno da iskoristimo svaki trenutak da ispravimo svoje grehe.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
Nedoumica pravoslavnih vernika pred 31. decembar i 1. januar dobija jasan i smiren odgovor sveštenika, koji podseća da se vreme ne „slavi“, već predaje Bogu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 30. četvrtak po Duhovima donosi priču o odluci koja je iznedrila čoveka bez mrlje pred narodom i pred Bogom, i postavlja pitanje koje i danas tiho uznemirava savest.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog mučenika Bonifatija po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Obrezanje Gospodnje. Katolici slave blagdan Marije Bogorodice, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
Nedoumica pravoslavnih vernika pred 31. decembar i 1. januar dobija jasan i smiren odgovor sveštenika, koji podseća da se vreme ne „slavi“, već predaje Bogu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 30. četvrtak po Duhovima donosi priču o odluci koja je iznedrila čoveka bez mrlje pred narodom i pred Bogom, i postavlja pitanje koje i danas tiho uznemirava savest.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Predanje kaže da je Sveti Bonifacije na Badnje veče posekao Hrast groma, pod kojim su pagani prinosili ljudske žrtve, što je zauvek promenilo tok jedne stare tradicije.
