Sveti Teofan u misli za 25. utorak po Pedesetnici iznosi duboku pouku o tome kako hrišćanin treba da se odnosi prema svakodnevnim, spoljašnjim stvarima i životnim obavezama. On se poziva na Hristovu pouku iz parabole o pristavu (Lk. 12,42-48), koji izvršava svoje zadatke sa pažnjom, ali ostaje potpuno nepovezan sa njima u srcu. Pristav nije vezan za svoju funkciju niti za bilo šta od onoga što čini njegov posao, već je unutrašnje slobodan, a sve što čini, čini sa spoljašnjim angažmanom.
Sveti Teofan nas poziva da i mi, kao hrišćani, pokušamo da postignemo sličan odnos prema svetu oko nas. On ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno.
Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno. Možemo ostati u svetu, baviti se svakodnevnim obavezama i istovremeno biti slobodni od duhovnih veza koje nas mogu vezivati za ovaj svet. Pored toga, on naglašava da ako se osoba u spoljašnjoj dimenziji života oslobodi vezanosti, to može pomoći da lakše oslobodi i svoje srce.
Sveti Teofan nas podseća da je ključ u tome da se postavimo prema svemu onako kako nas Hristos uči: sa pažnjom i odgovornošću, ali bez unutrašnje vezanosti. Na taj način, život postaje bogatiji i dublji, a srce ostaje slobodno, usmereno ka duhovnom životu.
"Priča o pristavu (Lk.12,42-48) pokazuje kako Hrišćanin treba da se odnosi prema onome što sačinjava običan život. Pristav sa staranjem izvršava svoj posao, ali se srcem ni za šta ne vezuje i slobodan je od svih veza: prema svemu se odnosi spoljašnjim reagovanjem. Tako i Hrišćanin treba da se postavi prema svemu ovozemaljskom. Da li je to moguće? Moguće je! Kao što postoji spoljašnja pobožnost, tako je moguće biti unutar ovozemaljskog samo po spoljašnjosti, bez unutrašnjih veza. Zar se neće, u takvom slučaju, sve među nama pretvoriti u beživotnu formu? Zar neće sve odisati hladnoćom, poput mramorne statue? Neće! Tada će se unutar „žitejskog“ razviti drugi život, koji će biti privlačniji od „žitejske“ sveukupnosti. Ono „žitejsko“ će, kao takvo, zaista postati forma. Ono, pak, čime će se zagrevati srce, ishodiće iz drugog izvora. Svako ko bude pio od njega, već neće ožedneti. U takvom slučaju je bolje sve napustiti? Zašto? Jer, i napustivši sve spoljašnje, moguće je ostati vezan u srcu! I opet, ne napustivši ga, moguće je biti slobodan od veza. Naravno, onaj ko se i po spoljašnjosti razveže od svega lakše savlađuje svoje srce. Izaberi šta ti više odgovara, samo se postavi onako kako Gospod zapoveda".
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ. On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno. Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
Iako život u ovom svetu nosi sa sobom obaveze - brak, roditeljstvo, građanske dužnosti - Sveti Teofan nas uči da te obaveze treba da budu podvrgnute duhovnoj stvarnosti. Kroz usmeravanje srce na Boga, postajemo sposobni da živimo u svetu, ali da budemo slobodni od njegovih zemaljskih privlačnosti. To je prava mudrost, koja nije u izbegavanju sveta, već u pravilnom balansiranju duhovnog i spoljnog života, gde sve spoljašnje stvari postaju sredstva za postizanje duhovnog cilja.
