Sveti Teofan u misli za 25. ponedeljak po Pedesetnici podseća nas na duboku vezu između unutrašnje slobode i spoljnog života hrišćanina. Njegove reči se temelje na učenju Isusa Hrista iz Evanđelja, koji nas poziva da ne brinemo za materijalne stvari i da se ne opterećujemo svetovnim pitanjima, kao što su hrana, piće, odeća, pa čak i brak ili porodične obaveze, jer sve to može postati prepreka za duhovni razvoj.
Kroz citate iz Evanđelja (Lk. 12:14 i Lk. 12:22), Sveti Teofan podseća da, iako Hristos ne ukida važnost zemaljskih odnosa, on poziva da srce hrišćanina bude usmereno na Carstvo Božije. Hrišćanin treba da bude oslobođen od preterane privrženosti zemaljskim stvarima i da teži duhovnoj slobodi, jer, kako kaže Sveti Teofan, "najpre treba da tražimo Carstvo Božije“, jer samo tada sve drugo gubi svoju privlačnost.
Iako život u ovom svetu nosi sa sobom obaveze - brak, roditeljstvo, građanske dužnosti - Sveti Teofan nas uči da te obaveze treba da budu podvrgnute duhovnoj stvarnosti. Kroz usmeravanje srce na Boga, postajemo sposobni da živimo u svetu, ali da budemo slobodni od njegovih zemaljskih privlačnosti. To je prava mudrost, koja nije u izbegavanju sveta, već u pravilnom balansiranju duhovnog i spoljnog života, gde sve spoljašnje stvari postaju sredstva za postizanje duhovnog cilja.
Na kraju, Sveti Teofan nas poziva da sami, kroz život, tražimo rešenja koja će nas približiti Carstvu Božijem, podsećajući nas da su sve naše spoljašnje aktivnosti i veza sa svetom u stvari prilike za duhovno sazrevanje i postizanje unutrašnje slobode.
"Ko mene postavi sudijom ili deliteljem nad vama?, rekao je Gospod onome koji je od Njega tražio da izvrši deobu sa njegovim bratom (Lk.12,14). A zatim je dodao: Ne brinite se (Lk.12,22) šta ćete jesti i piti i u šta ćete se obući. Nešto pre, On je učio: "Ostavite mrtvima da ukopavaju svoje mrtvace“. Drugi put je savetovao da je bolje ne ženiti se. Znači, pažnja i srce Hrišćana koji se uklanjaju od svega zemaljskog, sloboda od ovozemaljskih uznemirenja i veza – čine jednu od crta duha Hrišćanstva. Premda Gospod blagosilja brak i utvrđuje njegovu neraskidivost, premda obnavlja silu zapovesti koja određuje odnos roditelja i dece, premda određuje značenje građanske vlasti i građanskih poredaka, Hrišćani nemaju pravo da se uklanjaju od njenog pridržavanja i njenog usađivanja u srce. Uporedi i jedno i drugo, i uvidećeš da na tebi leži obaveza da pri svim ovozemaljskim poslovima držiš srce svoje daleko od ovozemaljske privrženosti. Kako, zapravo? Sam svojim životom nađi rešenje: u tome je sva praktična mudrost. Sam Gospod upućuje ka rešenju sledećim pravilom: Ištite najpre Carstvo Božije. Obratite svu brigu na to da se Bog zacari u vama, i sve ovozemaljsko će izgubiti draž. Tada ćeš vršiti svoja spoljašnja dela, a tvoja unutrašnjost, tj. tvoje srce će biti obuzeto nečim drugim. Pa ako se, usled toga, u tebi rodi rešenost da presečeš i prekineš i sa tim spoljašnjim odnosom prema žitejskom – nećeš biti u gubitku. Bićeš samo bliži cilju koji ti daje vera Hristova".
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji. On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Sveti Teofan Zatvornik u svojojj misli za 23. ponedeljak po Pedesetnici podseća na važnost vere u Božje otkrivenje i na to da istina o Bogu dolazi isključivo iz Svetog pisma i apostolskih spisa. Prema njegovim rečima, sve što je potrebno da bi se razumela priroda Boga, plan spasenja i način života po Božjim zapovestima već je otkriveno kroz Jevanđelje i dela apostola. On nas poziva da se ne bavimo spekulacijama ili pokušajima da stvorimo vlastite ideje o Bogu, jer je Božanska istina već data.
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
