Sveti Teofan u misli za 32. sredu po Pedesetnici, ukazuje na duboku teološku istinu koja se otkriva u događaju krštenja Gospoda Isusa Hrista. Ovaj trenutak u Jordanu nije samo simboličan, već je pravo otkrivenje Boga u Trojici – Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti, svi prisutni u toj svetoj manifestaciji. Na taj način, u krštenju, Bog se očigledno i jasno objavljuje kao jedini istiniti Bog, u Trojici slavljen.
Sveti Teofan podseća da je tajna odnosa među osobama Trojice upravo u ovoj tajni Bogojavljenja postala jasna. Bog Otac govori sa neba, Bog Sin je prisutan kroz svoje krštenje, a Bog Duh Sveti silazi na Njega. Ovaj trenutak je takođe potvrda da je spasenje moguće jedino kroz Gospoda Isusa Hrista, uz blagodat Svetog Duha i po volji Boga Oca.
Kroz ovaj događaj, svete tajne Crkve se objavljuju i dolaze do punog izražaja, ojačavajući veru i razumevanje onih koji učestvuju u liturgiji i sa verom obeležavaju ovaj veliki praznik. Sveti Teofan poziva verne da s poniznošću i divljenjem posmatraju tajne spasenja, slaveći božansko proslavljenje Trojice, koja nas kroz svoj zajednički rad i blagodat spase.
"Krštenje Gospoda je nazvano Bogojavljenjem zato što je u njemu tako očigledno javio sebe jedini istiniti Bog, u Trojici proslavljani: Bog Otac – glasom sa neba, Bog Sin ovaploćeni – krštenjem, Bog Duh Sveti – silaskom na Krštavanog. Tu je objavljena i tajna odnosa lica Prasvete Trojice. Bog Duh Sveti od Oca ishodi i na Sinu počiva, premda i ne ishodi od Njega. Ovde je pokazano da je Ovaploćenje, kao domostroj spasenja, izvršeno ovaploćenim Bogom Sinom, uz saprisustvo Duha Svetog i Boga Oca. Objavljeno je da je spasenje moguće jedino u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Svetog Duha, po blagovoljenju Oca. Sve hrišćanske tajne sijaju ovde svojom božanstvenom svetlošću i prosvećuju umove i srca onih koji sa verom provode ovaj veliki praznik. Priđite, potecimo umom gore i pogružimo se u sagledavanje tajni našeg spasenja pevajući: "Dok si se krštavao u Jordanu, Gospode, javilo se proslavljenje Trojice, javilo se spasenje naše od Trojice ustrojeno, koje nas trojično spasava“.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Za Svetog Teofana, put ka istinskoj veri započinje pokajanjem. Pokajanje nije samo trenutni trenutak kajanja, već proces stalnog povratka k Bogu i preobražaja života. U tom procesu, vernik izgovara: „Sagreših, ali neću više. Hećy više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Ove reči označavaju odlukost i posvećenost da se živi u skladu sa Božjim zapovestima, a to je osnovna snaga koja vodi kroz duhovni život.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
