Sveti Teofan u svoj misli za 32. ponedeljak po Pedesetnici naglašava ključnu vezu između vere i dela, oslanjajući se na reči iz Jakovljeve poslanice: "Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru, a dela nema?“ (Jak. 2,14). On ukazuje na to da vera bez dela nije potpuna, jer prava vera zahteva konkretne akcije.
Put ka istinskoj veri počinje pokajanjem, koje nije jednokratan trenutak, već stalni proces. Veruje se i živi po Božjim zapovestima, a vera daje snagu da se ta dela vrše. Kroz Svete Tajne, vernik prima blagodat koja mu pomaže da dela budu odraz vere.
Za Svetog Teofana, put ka istinskoj veri započinje pokajanjem. Pokajanje nije samo trenutni trenutak kajanja, već proces stalnog povratka k Bogu i preobražaja života. U tom procesu, vernik izgovara: "Sagreših, ali neću više. Neću više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Ove reči označavaju odlukost i posvećenost da se živi u skladu sa Božjim zapovestima, a to je osnovna snaga koja vodi kroz duhovni život.
Vera i dela su u stalnom odnosu – dela potvrđuju veru i učvršćuju je. Kako sveti Teofan kaže, vera postaje očigledna i snažnija kroz konkretna dela, koja je čine stvarnom i živom. Vera bez dela nije prava vera, a dela bez vere nisu potpuna.
"Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? (Jak.2,14). Put ka veri je pokajanje. A u pokajanju šta treba govoriti? „Sagreših, ali neću više. Neću više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Kao što sa sticanjem vere pokajanje ne prestaje, već je prati do kraja, tako i rešenje – živeti po zapovestima – ostaje na snazi i pri veri. Zbog čega onaj koji veruje, ukoliko je veri prišao pravim putem, tj. putem pokajanja, biva revnostan u ispunjavanju zapovesti i vršenju dobrih dela? Pa, vera mu daje snažne pobude: ona mu pruža i blagodatne sile kroz Svete Tajne. Tako vera sadejstvuje delima (Jak.2,22). Opet, i dela usavršavaju veru. Jer, dok neko na delu ne učini ono u šta je poverovao, dotle vera kao da nije vera. Ona postaje očigledna samo na delu. I ne samo očigledna, nego postaje i snažnija. Dela dejstvuju povratno na veru i učvršćuju je".
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Prema Svetom Teofanu, ako su čovekovo srce i um podeljen, ako se nalazi u konfliktu između materijalnih želja i duhovnih vrednosti, njegovi postupci će biti neusmereni i površni. Dvojedušan čovek je nesiguran i nestalan u svim svojim delima, a takav život je plitak i besplodan. Jedini način da postignemo istinski uspeh i unutrašnju harmoniju jeste da se potpuno posvetimo Bogu i usmerimo sve svoje želje i misli ka duhovnom životu. Ovaj put nije lak, ali je jedini koji vodi ka ispunjenju i plodonosnom životu.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
