Sveti Teofan u svojoj misli za 31. petak po Pedesetnici naglašava da je teško bogatima ući u Carstvo Božije, ali da je i to moguće uz Božiju pomoć.
On ističe da je nemoguće prevazići strast srebroljublja i druge grehe bez blagodati Božije, koja se stiče verom i kroz tajne svete Crkve.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja, jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
- Čuvši reč Gospodnju da je bogatima teško ući u Carstvo Božije, učenici su pomislili: Pa ko se onda može spasti? Gospod je na to rekao: Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu (Mk.10,27). Nemoguće je pobediti strast srebroljublja bez dejstva blagodati na srce. Bez blagodati Božije se ne može izaći na kraj niti sa bilo kojom drugom strašću, niti sa bilo kojim grehom koji živi u nama, kao uostalom, ni sa njegovim porodima. Blagodat Božija se daje po veri u Gospoda, u tajnama svete Crkve. Drži se čvršće svete Crkve Božije, i svih njenih običaja, te će sila Božija, koja pomaže svako dobro, uvek biti sa tobom. Pri tome se, međutim, uvek sećaj da su osvećujući životvorni običaji samo sredstva a ne cilj. Zbog toga im prilazi samo radi toga da bi pod njihovim dejstvom oživeo i razvio blagodatne sile koje su u tebi sakrivene, i da bi, zatim, kao silan muž koji je gotov na svako dobro delo, izašao na svoju delatnost. Ako u sebi zadržiš ono što si primio i ne daš mu da se ispolji u dobrim delima, nećeš biti ispravan, isto onako kao što nije ispravan ni onaj koji se otuđuje od svega crkvenog. Zbog revnitelja pobožnosti koji ne revnuje po razumu, sami običaji blagočastivog života se podvrgavaju prekorima. Ipak, to ne oduzima značaj samim običajima i ustrojstvima, i ne opravdava mudrijaše koji se od njih otuđuju samo iz tog razloga.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
Sveti Teofan nam u ovoj misli poručuje da u svetu u kojem su prisutni brojni uticaji i različita učenja, važno je da se ne zanosimo prolaznim i promenljivim stavovima. Iako danas, kao i u vreme Hrista, postoji mnoštvo teorija, istinska mudrost i spasenje dolaze kroz veru u Boga i življenje u skladu sa Njegovim zapovestima. On upozorava da ljudska mudrost, ma koliko bila "moderna", ne može zameniti večnu istinu Božje reči.
