Sveti Teofan, u svojoj pouci za 31. četvrtak po Pedesetnici kroz pitanje koje je postavio mladić Gospodu, ističe duboku poruku o veri, istini i putu spasenja. Kada je mladić, pitajući Isusa šta treba da čini kako bi nasledio večni život, izrazio sumnju u postojanje jedinstvenog odgovora, Sveti Teofan podseća nas na to koliko je tadašnja situacija bila slična današnjoj. Iako su postojali zakoni, tumači Pisma i tradicija, mnogi su bili zbunjeni zbog različitih učenja i tumačenja koja su se nudila u društvu.
Sveti Teofan nam poručuje da u svetu u kojem su prisutni brojni uticaji i različita učenja, važno je da se ne zanosimo prolaznim i promenljivim stavovima. Iako danas, kao i u vreme Hrista, postoji mnoštvo teorija, istinska mudrost i spasenje dolaze kroz veru u Boga i življenje u skladu sa Njegovim zapovestima. On upozorava da ljudska mudrost, ma koliko bila "moderna", ne može zameniti večnu istinu Božje reči.
Na kraju, Sveti Teofan nam poručuje da istinski put spasenja nije u razmatranju ljudskih učenja, već u verovanju u Božiju reč i njenom doslednom sprovođenju u životu. Samo kroz to, kao što Gospod kaže, možemo osigurati večni život i spasenje.
"Neko se obratio Gospodu sa pitanjem: Učitelju blagi, šta mi treba činiti da nasledim život večni? (Mk.10,17). Šta je podstaklo ovo pitanje? Zar nije postojalo Pismo? Zar nisu svake subote čitali zakon za sve? Postojalo je sve – i Pismo, i njegovi tumači. Međutim, u društvu nije postojala jednomislenost. Zbog toga je dolazilo do zabune. Fariseji su govorili jedno, sadukeji drugo, jeseji svoje, Samarjani svoje. U Galileji su se, može biti, čula i mnogobožačka učenja, i svako je isticao svoje učenje sa ubeđenjem. Onaj ko je revnovao za svoje spasenje dolazio je, prirodno, do pitanja: „Šta treba raditi i čemu slediti kako se ne bi pogubila duša?“ Naše stanje je vrlo slično tadašnjem. Kakvih samo kod nas nema učenja i u školama i u društvu i u literaturi! Ravnodušni se zbog toga ne brine, ali onaj kome nije svejedno kakvom učenju sledi ne može a da ne traži rešenje. Šta on treba da radi? Kakvo on rešenje može naći? Onakvo kakvo je dao Spasitelj: veruj i živi kao što je zapovedio Bog, a ljudska učenja ne slušaj. Neka oni samo pričaju svoje. I govor naučnika mnogo puta je sličan glasinama i modi: danas jedno a sutra drugo. Ti, pak, pazi jedino na reč Božiju koja ostaje vavek. Ono što je Gospod zapovedio nikakvo mudrovanje ne može da zameni. Sve će se obavezno ispuniti. Jer, Sud će biti po reči Gospodnjoj, a ne po našem umovanju".
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
