Sveti Teofan u misli za 29. četvrtak po Pedesetnici ukazuje na važnost ravnoteže između svakodnevnog života i duhovnog života, upozoravajući nas da ne dozvolimo da nas preplave svakodnevne brige, prejedanje i pijanstvo. On ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom.
Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan podseća da su naša srca i duhovna pažnja najvažniji. Bez obzira na to što moramo raditi i brinuti se o svakodnevnim stvarima, srce treba da bude usmereno na Gospoda, a spoljašnji svet da bude samo dodatak našem duhovnom životu. Tako ćemo biti spremni da, bez straha, stanemo pred Gospoda na poslednjem danu, jer smo se ovde, kroz molitvu i duhovnu pažnju, pripremili za to.
Ukratko, ova misao nas poziva da u svakodnevnom životu tražimo ravnotežu i pažnju prema duhovnim vrednostima, ne dopuštajući da nas svetovne brige odvuku od Božje prisutnosti.
"Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan ovaj ne naiđe na vas iznenada (Lk.21,34). Dan ovaj, tj. poslednji dan sveta ili svakoga od nas, dolazi kao lopov i hvata kao zamka. Zbog toga Gospod i nalaže: Bdite, dakle, u svako vreme moleći se (Lk.21,36). Budući da su sitost i mnogobrižljivost prvi neprijatelji molitve, unapred je ukazano da sebi ne dopuštamo da otežamo jedenjem, pijenjem i „žitejskim“ brigama. Onaj ko je pojeo, popio i razveselio se – predaje se spavanju. Pošto se naspava, on se opet vraća na isto. Zar je takvom do bdenja? Zar je do molitve onome ko je dan i noć zauzet jedino onim „žitejskim“? „Pa reci šta treba da se radi? Bez hrane se ne može: ona se mora pribaviti – pa eto i briga“. Da, Gospod nije rekao: „Ne radi, ne jedi, ne pij“, nego: „Da ne otežaju srca vaša svim tim“. Rukama radi, a srce drži slobodnim. Ako jedeš – jedi, ali se ne preopterećuj hranom. I vino popi, kada je potrebno, no ne dopuštaj da se pomute glava i srce. Razdeli svoje spoljašnje od unutrašnjeg, i poslednje učini glavnim delom svog života, a prvo samo dodatkom. U unutrašnjem budi pažnjom i srcem, a u spoljašnjem samo telom, rukama, nogama i očima: Bdite u svako vreme moleći se, da se udostojite bez straha stati pred Sinom Čovečijim (Lk.21,36). Da biste se toga udostojili, potrebno je još ovde, u ovom životu, utvrditi se pred Gospodom. Za to, pak, postoji samo jedno sredstvo – bodra molitva u srcu koja se vrši umom. Za onoga ko se tako postavi, Dan onaj neće naići iznenada".
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
