Sveti Teofan u misli za 27. utorak po Pedesetnici kroz reči iz Evanđelja po Luki (Lk 17, 33) poziva na dublje razumevanje života u veri i Gospodnjim zapovestima. U ovoj misli, on ističe važnost odricanja od samosažaljenja kao prepreke na putu spasenja. Gospod nam kaže: "Ako koji nastoji da sačuva život svoj, izgubiće ga; a koji ga izgubi, oživeće ga“, što se, prema Svetom Teofanu, odnosi na naš odnos prema sebi i volji Božjoj.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja.
Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj. Samo tada možemo postići spasenje, jer je naš put ka Njemu put samopredaje i nastojanja da delamo u Njegovom imenu, bez obzira na napore i žrtve koje to nosi. Onaj ko se povinuje samožaljenju i ne preduzima potrebne napore da bi delao u skladu sa zapovestima, na kraju postaje nesposoban za duhovni napredak i spasenje.
Dakle, svetitelj nas podseća da je pravi put spasenja u gubitku života za Gospoda, kroz nesebično delanje i napore, bez obaziranja na lične udobnosti i žaljenje za sopstvenim trudom. Samo na taj način možemo da živimo u skladu sa Božjim planom i postignemo večni život.
"Ako koji nastoji da sačuva život svoj izgubiće ga; a koji ga izgubi, oživeće ga (Lk.17,33). Rečeno treba ovako razumeti: sačuvati život svoj znači žaliti sebe, a izgubiti život – ne žaliti sebe. Pri tome treba podrazumevati da se govori o putu zapovesti Gospodnjih ili delanju u Gospodu. Spasava se, dakle, onaj ko dela Gospodu, ispunjavajući Njegove zapovesti ne žaleći sebe. Onaj, pak, ko žali sebe – gine. Ako samo staneš da žališ sebe, neizbežno ćeš se pokazati rušiteljem zapovesti i, prema tome, rđavim slugom. Kakva je presuda rđavom sluzi? Bacite ga u tamu najkrajnju; tamo će biti plač i škrgut zuba. Potrudite se da pazite na sebe makar u toku jednog dana, i uvidećete da samožaljenje smeta svim našim delima, udaljujući spremnost da ih vršimo. Bez truda i napora, međutim, ništa nećeš uraditi. Žaleći sebe zbog napora, uklanjaćemo se od dela. Postoje dela koja, hoćeš-nećeš, moraš učiniti. Takva se dela vrše neodstupno, makar i sa trudom. Tu se samožaljenje pobeđuje samožaljenjem. Ako ne radiš – nećeš ni jesti. Pošto dela zapovesti nisu takve vrste, usled samožaljenja uvek će biti izostavljena. Popuštanje rđavim delima se takođe vrši radi samožaljenja. Žao ti je da se odrekneš onoga što ti se prihtelo – i, želja se ispunjava. Ona je, međutim, ili neposredno grešna, ili vodi ka grehu. Prema tome, onaj ko sebe žali uvek izostavlja ono što je potrebno, dok, sa druge strane, sebi popušta u onome što ne priliči. Tako dolazi do toga da postaje neprikladan za bilo šta. O kakvom se spasenju tu još može govoriti?"
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini. Poruka svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
