Sveti Teofan, u misli za 26. četvrtak po Pedesetnici, želi da nas podstakne da ozbiljno razmislimo o svom životu i pripremama za smrt, koja može doći iznenada i nepozvana. On nas upozorava da ljudi često žive u iluziji da imaju još mnogo vremena, da smrt nije nešto što će ih zadesiti uskoro, već da je ona negde daleko u budućnosti. Zbog toga, mnogi odgađaju važne duhovne promene i ispravke, smatrajući da će se time baviti "sutra", kad budu imali više vremena ili kad dođe "bolja prilika".
Sveti Teofan koristi primer iz Evanđelja, priču o nepravednom upravitelju, koji je, suočen s neposrednom opasnošću, brzo reagovao i pokušao da se spasi. Upravo ta hitnost i snalažljivost upravitelja u trenutku kada je nevolja bila blizu, Svetog Teofana podseća da i mi trebamo imati takvu ozbiljnost i hitnost kada je u pitanju naš duhovni život. On nas podseća da smrt može doći iznenada i da nakon nje dolazi "račun" pred Bogom, koji ne možemo odložiti.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom.
Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe. Smrt nas može iznenaditi u svakom trenutku, a mi ne možemo znati kada će to biti. Zato je ključno da odmah krenemo putem duhovne ispravnosti i da živimo svaki trenutak kao pripremu za večnost, bez čekanja da se nešto "dogodi sutra".
"Priča o izobličenom nepravednom upravitelju (Lk.16,110). Vidiš li kako se on na svaki način trudio da se izvuče iz nevolje! Kada bismo se samo svi mi tako trudili da ustrojimo sebi pokojan život po ishodu iz ovog života! Međutim, ne! Sinovi ovog veka mudriji su od sinova svetlosti u svome naraštaju. Zbog čega se upravnik tako zauzeo? Zbog toga što je nevolja bila blizu. Blizina nesreće probudila je energiju i dovitljivost u domišljanju i on je brzo sve uredio. A zar mi nismo blizu nevolje? Smrt može svakog trenutka da nas zadesi, a zatim odmah treba položiti račun o upravljanju domom. Svi to znaju, pa ipak, gotovo niko da se makne sa mesta. Kakvo pomračenje! Niko ne misli da će uskoro umreti, već pretpostavlja da će poživeti i drugi dan. Premda i ne određujemo rok, ipak smo nekako uvereni da je smrt još negde tamo daleko. Zbog toga se i nevolja vidi negde daleko. Nevolja je udaljena, pa se domišljanja u vezi sa njom odlažu za buduće vreme. Niko ne namerava da ceo život ostane u neispravnosti. Međutim, samo ispravljanje se odlaže za drugi dan. Pošto se, pak, čitav život sastoji od sadašnjice, a ne od sutrašnjice, briga oko pripreme za budućnost praktično izostaje".
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja. Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje.
