Pravoslavlje ne osuđuju upotrebu kafe ili alkohola, već zloupotrebu, odnosno trenutak kada čovek dopusti da ga navika ili poriv nadvladaju.
U pravoslavnoj tradiciji, odnos prema svemu što čovek unosi u sebe neraskidivo je vezan za meru, slobodu i duhovnu trezvenost.
Iako se kafa i alkohol često pojavljuju kao deo svakodnevice, njihova upotreba posmatra se kroz prizmu onoga koliko oni utiču na čovekovu sposobnost da ostane gospodar svojih navika i postupaka. U crkvenom učenju nema izričite zabrane konzumiranja ovih napitaka, ali se uvek naglašava odgovornost i svest o sopstvenim slabostima.
Kroz vekove, vernici su učili da nije greh ono što uđe u čoveka, već ono što iz čoveka izađe — njegove misli, dela i način života. Zato se i kafa i alkohol posmatraju kao stvari koje same po sebi nisu problem, ali mogu postati prepreka duhovnom napretku ako se izgubi mera.
U duhovnim razgovorima sveštenici često podsećaju da Sveto pismo i Sveti oci ne osuđuju upotrebu, već zloupotrebu, odnosno trenutak kada čovek dopusti da ga navika ili poriv nadvladaju.
Na ovu temu je nedavno u emisiji "Pitanja i odgovori" na TV Hram govorio i otac Stefan Rajčić, ukazujući da je suština upravo u tome da čovek očuva svoju volju, a ne da dopusti da ga navike vode kroz dan.
On je, objašnjavajući da li se konzumiranje alkohola i kafe, može tretirati kao porok i greh, rekao da je lako preći nevidljivu liniju između umerenosti i zavisnosti, naročito u vremenu kada se i kafa i alkohol uzimaju zdravo za gotovo, kao deo rutine, druženja ili opuštanja.
- Kafa postaje porok onog trenutka kad od nje postajemo zavisni. Ukoliko neko ne može da započne dan, ne može da završi liturgiju ili ode na posao bez kafe, onda ona jeste porok. Ukoliko kafu pijete iz ličnog zadovoljstva ili iz medicinskog razloga, recimo pada vam pritisak pa morate da je popijete da biste ga podigli, onda je ona dobrodošla. Isti je slučaj i sa alkoholom. Ali, napominjem, s obzirom da i jedno i drugo izaziva zavisnost, i ispijanje kafe i alkohola može postati i porok i greh kad mi više ne kontrolišemo to konzumiranje, već kafa i alkohol kontrolišu nas – zaključuje otac Stefan.“
Bolest se, u pravoslavlju, posmatra kao iskušenje, ali i kao šansa za dublje sagledavanje smisla života, pokajanje i unutrašnju obnovu. Crkva podseća vernike da nije svaka bolest posledica konkretnog greha, ali da nijedna nije bez smisla. On kaže da nije slučajno što svi koji su nekoga izgubili, od tog trećeg do devetog dana, posle prvobitnog šoka počinju da osećaju neki blaži mir. Četrdesti dan mora biti na 40. dan, jer, ukolko duša ode u pakao, na nama je velika obaveza da je do drugog Hristovog dolaska isčupamo iz ada, objasnio je otac Stefan.
shutterstock_polinaloves/ New Africa
Duhovna riznica
14:32 | 20.09.2025
OBOLELI OD RAKA OVO NIKAD NE BI SMELI DA RADE! Otac Stefan kaže da će im se stanje sigurno tad pogoršati!
Duhovna riznica
14:00 | 28.09.2025
JEDNE SE DOBIJAJU RADI OČIŠĆENJA OD GREHOVA, A DRUGE...! Sveti Jovan Lestvičnik o uzroku svih bolesti
Duhovna riznica
13:32 | 20.10.2025
ŠTA SE DEŠAVA OD TREĆEG DO DEVETOG DANA POSLE SMRTI! Otac Stefan otkriva da rajska naselja nisu mit i koga ćemo tamo sresti!
Duhovna riznica
13:11 | 28.10.2025
KAKO SE ODREĐUJE DAN UPOKOJENJA! Otac Stefan razjasio ono što mnoge vernike zbunjuje
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
U besedi za 27. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različiti darovi i zvanja povezuju vernike u savršenu harmoniju i svetost.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U besedi za 27. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različiti darovi i zvanja povezuju vernike u savršenu harmoniju i svetost.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Pouka velikog asketa pokazuje da vera ne sme da bude oružje, već svetlo koje delima preobražava i spaja ljude različitih uverenja.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
