Sveti Teofan, u svojoj misli za 26. sredu po Pedesetnici kroz priču o zalutaloj ovci i izgubljenoj drahmi (Lk. 15, 1-10), želi da nam skrene pažnju na ogromno Božje milosrđe prema grešnima. On ukazuje na to da Gospod, iako zna gde se nalazimo, ipak traga za nama, kako bi nas doveo do pokajanja i povratka.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja.
Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje. Često govore: "Sutra ću prestati sa grehom“, ali sutra nikada ne dolazi. Ova ravnodušnost može prerasti u okorelost u grehu, zbog čega postaje sve teže doći do stvarnog obraćenja.
Sveti Teofan nas poziva da budemo pažljivi prema Božjoj milosti i da ne dozvolimo da nas ravnodušnost odvede u stanje u kojem će obraćenje postati nemoguće.
"Priča o zalutaloj ovci i izgubljenoj drahmi (Lk.15,1-10). Kako je samo veliko milosrđe Gospodnje prema nama grešnima! On ostavlja sve ispravne i okreće se ka neispravnim, kako bi ih ispravio. On ih sam traži. Našavši ih, sam se raduje i poziva sve nebo da se raduje sa Njim. A kako On traži? Zar On ne zna gde smo mi koji smo odstupili od Njega? Zna i vidi sve! Međutim, kada bi se čitava stvar sastojala samo u tome da On uzme grešnika i prinese ka pravednima, svi grešnici bi istog trenutka bili među pravednima. Potrebno je prethodno privoleti ih na pokajanje, kako bi obraćenje i vraćanje ka Bogu bilo slobodno. To se, pak, ne može učiniti zapovešću ili bilo kakvom spoljašnjom naredbom. Gospod ište grešnika tako što ga navodi na pokajanje. On sve ustrojava tako da grešnik stiče priliku da se urazumi i da vidi bezdan ka kome stremi, te da se vrati nazad. U tom smislu su usmerene sve okolnosti života, svi susreti sa trenucima gorčine i radosti, čak i reči i pogledi. Unutrašnja dejstva Božija kroz savest i druga ispravna osećanja koja leže u srcu, nikad ne prestaju. Šta se sve čini radi obraćenja grešnika na put vrline! Pa ipak, oni i dalje ostaju grešnici!.. Neprijatelj navlači mrak na oči i njima se čini da nema problema, i da će sve proći. Ukoliko se i zabrinu, oni govore: "Sutra ću prekinuti sa rđavim“, da bi zatim i dalje ostali u istom stanju. Tako prolazi dan za danom. Ravnodušnost za spasenje sve više raste. Još malo i ona će prerasti u okorelost u grehu. Da li će tada doći do obraćenja? Ko zna?"
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
