Sveti Teofan u misli za 25. petak po Pedesetnici ukazuje na ozbiljnost ljudske slobodne volje i granicu Božijeg dugotrpljenja. On ističe da, dok Božije milosrđe u svojoj ljubavi ne prestaje da trpi, postoji trenutak kada to milosrđe dolazi do svog kraja, a to je trenutak kada čovek, kroz svoje postupke i odbacivanje pokajanja, sam sebe stavlja van dosega te milosti.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti.
Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave. On naglašava da, ako bi svi ljudi bili pokajani, pakao ne bi ni postojao. Bog je došao na zemlju upravo da pomogne ljudima da se spasu, a sve zavisi od njihove volje da prihvate Njegovu pomoć i očiste svoje duše.
U zaključku, Sv. Teofan poziva na ozbiljno razmatranje naše slobodne volje i odgovornosti pred Bogom. On nas podseća da je večna sreća u našim rukama, kao i da možemo „uništiti ad“ kroz život u bezgrešnosti, što bi bilo na radost samog Gospoda.
"Eto, ostavlja vam se vaš dom pust, rekao je Gospod o Jerusalimu (Lk.13,35). Znači, postoji granica Božijeg dugotrpljenja. Milosrđe Božije je gotovo da večno trpi, očekujući dobro. Međutim, šta da radi kada mi dolazimo do takvog rastrojstva da već nismo ni za šta? Zbog toga nas i odbacuje. Tako će biti i u večnosti. Svi govore: "Milosrđe Božije neće dopustiti večnu odbačenost“. Da, ono neće! Međutim, šta da čini sa onima koji su prepuni zla i ne žele da se isprave? Oni sami sebe stavljaju van granica Božije milosti. Tamo se i zadržavaju, jer neće da iziđu. Spiritisti su izmislili mnoštvo rađanja kao sredstvo za ponovno očišćenje grešnika. Onaj, međutim, ko se oskrnavio gresima u jednom rođenju, može se oskrnaviti i u deset drugih, a zatim i beskonačno. Kao što postoji progres u dobru, tako postoji i napredak u zlu. Mi na zemlji vidimo okorele u zlu. Takvi oni mogu ostati i van zemlje, a zatim i za svagda. Kad svemu dođe kraj (a on će neizbežno doći), gde da se smeste oni koji su okoreli u zlu? Svakako izvan oblasti koja je ispunjena svetlošću i koja je namenjena onima koji su se trudili oko sebe, oko očišćenja svojih nečistota. Samim tim eto i ada! Oni koji se nisu ispravili pri boljim okolnostima, zar će se ispraviti pri gorim? A ako neće, eto onda večnog ada! Nije Bog uzročnik ada i večnih muka u njemu, već sami grešnici. Kada ne bi bilo nepokajanih grešnika, ni pakla ne bi bilo. Gospod želi da nema grešnika. Zbog toga je i došao na zemlju. Pošto želi da ovlada bezgrešnost, znači da želi da niko ne dopadne u večne muke. Sve zavisi od nas. Hajde da se dogovorimo i da ad uništimo bezgrešnošću. Gospod će se tome obradovati. On je nama i otkrio postojanje ada, da bismo se pričuvali da ne upadnemo u njega".
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
Iako život u ovom svetu nosi sa sobom obaveze - brak, roditeljstvo, građanske dužnosti - Sveti Teofan nas uči da te obaveze treba da budu podvrgnute duhovnoj stvarnosti. Kroz usmeravanje srce na Boga, postajemo sposobni da živimo u svetu, ali da budemo slobodni od njegovih zemaljskih privlačnosti. To je prava mudrost, koja nije u izbegavanju sveta, već u pravilnom balansiranju duhovnog i spoljnog života, gde sve spoljašnje stvari postaju sredstva za postizanje duhovnog cilja.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
