Sveti Teofan u svojoj misli za 32. petak po Pedesetnici naglašava ključnu istinu o tome da spasenje svakog čoveka zavisi od delovanja svih članova Svete Trojice – Oca, Sina i Svetog Duha.
On ističe da spasenje nije samo nešto što nam je dato, već je to proces u kojem učestvuju Očev plan, Hristova žrtva i blagodati Svetog Duha. Kroz veru u Hrista i kroz krštenje, Duh Sveti nas osvećuje, vodi i pomaže nam da ostanemo na putu spasenja.
Sveti Teofan, takođe, naglašava da, iako je spasenje dar od Boga, ono od nas traži aktivnu saradnju. On poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u večni Božji Carstvo. Na kraju, on podseća da je spasenje poziv na potpuno duhovno obnavljanje i odgovorno življenje u skladu s Božjom voljom.
"Na dan Bogojavljenja na delu je pokazano da se domostroj našeg spasenja vrši Gospodom Isusom Hristom, po blagovoljenju Oca, pri sadejstvu Svetoga Duha. Sada nam reč apostola ukazuje na to da i spasenje svakoga ponaosob ne biva drukčije nego dejstvom Presvete Trojice – Oca i Sina i Svetoga Duha: Po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duha za poslušanje i kropljenjem krvlju Isusa Hrista (1.Pt.1,2).
Videći onoga koji je spreman da poveruje, Bog Otac ga susreće svojim blagovoljenjem i priziva spasenju blagodaću Svetoga Duha. Prizvavši veri onog ko je poverovao i ukrepivši ga u njoj, Duh Sveti ga u tajni krštenja okropljuje Krvlju Gospoda Spasitelja. Stekavši tako ulaz u njega, On ga ispunjava i u svemu mu pomaže na putu njegovog spasenja.
Zbog toga treba da hvalimo, pojemo i veličamo Presvetu Trojicu, blagog Saustrojitelja našeg spasenja, i, sa svoje strane, da uložimo svu revnost, žureći da ukrasimo sebe svim vrlinama, po obrazu Onoga koji nas je sazdao, i obnovio, kako se ne bismo pokazali neplodnim za poznanje Gospoda i kako sebi ne bismo zatvorili ulazak u večno Carstvo Njegovo, u koje smo pozvani (2.Pt.1,5; 8; 11)".
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Sveti Teofan podseća da je tajna odnosa među osobama Trojice upravo u ovoj tajni Bogojavljenja postala jasna. Bog Otac govori sa neba, Bog Sin je prisutan kroz svoje krštenje, a Bog Duh Sveti silazi na Njega. Ovaj trenutak je takođe potvrda da je spasenje moguće jedino kroz Gospoda Isusa Hrista, uz blagodat Svetog Duha i po volji Boga Oca.
Sveti Teofan Zatvornik za 32. četvrtak po Pedesetnici, podseća da je Sveti Jovan svojim svedočenjem dao jasnu potvrdu o Hristovoj božanskoj prirodi i misiji – kao obećanom izbavitelju koji je došao da spasi svet.
