Sveti Teofan u svojoj misli za 32. utorak po Pedesetnicu kroz priču o smokvi koja je bila bogata lišćem, ali nije donosila plodove, ukazuje na važnost istinske vere, koja se ne sastoji samo u spoljnim manifestacijama ili rečima, već u stvarnom duhovnom sadržaju i delima. Smokva, koja je svojim izgledom obećavala plodove, ali ih nije imala, postaje simbol onih ljudi koji spolja deluju ispravno, govore o veri i pravednosti, ali im nedostaje stvarne unutrašnje promene.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Sveti Teofan nas poziva da se molimo da budemo iskreni u svojoj veri, da ne budemo kao smokva koja je ostala bez plodova, nego da u svom životu i delima stvarno nosimo plodove istinske pobožnosti. Bez istinske unutrašnje promene, takva vera može biti osuđena, baš kao što je smokva ostala bez Božijeg blagoslova.
"Smokvi koja je bila bogata lišćem ali nije imala ploda, Gospod je oduzeo blagoslov – i, ona se osušila (Mk.11,13-20). To je pouka delom. Pod smokvom se podrazumevaju ljudi koji su naizgled ispravni, dok su po suštini svojih dela nedostojni odobravanja. Ko su ti ljudi? To su oni koji znaju da krasno razgovaraju o veri, ali nemaju samu veru. Oni pojmove vere imaju samo u svome umu. Takvi su i oni koji su ispravni samo po spoljašnjem ponašanju, dok su po svojim osećanjima i raspoloženjima vrlo neispravni. Oni pravedna dela pokazuju samo dotle dok nisu u stanju da sakriju svoju neispravnost; čim je, pak, to moguće – oni ih ne čine. Na primer, oni daju milostinju kada neko prosi u prisustvu ljudi; ukoliko, pak, prosjak bude sam, oni ga čak i izgrde. Oni idu u crkvu da se mole Bogu; na očigled svih se mole, a i kod kuće se mole da se ne bi osramotili pred domaćima. Međutim, čim su sami – neće ni da se prekrste. O misaonom i srdačnom obraćanju Bogu nisu ni čuli. Mi se, pak, pomolimo da Bog ne dopusti da i sami budemo takvi. Jer, u tom slučaju ne bismo mogli da izbegnemo sud izrečen nad smokvom".
Sveti Teofan nam u ovoj misli poručuje da u svetu u kojem su prisutni brojni uticaji i različita učenja, važno je da se ne zanosimo prolaznim i promenljivim stavovima. Iako danas, kao i u vreme Hrista, postoji mnoštvo teorija, istinska mudrost i spasenje dolaze kroz veru u Boga i življenje u skladu sa Njegovim zapovestima. On upozorava da ljudska mudrost, ma koliko bila "moderna", ne može zameniti večnu istinu Božje reči.
Prema Svetom Teofanu, ako su čovekovo srce i um podeljen, ako se nalazi u konfliktu između materijalnih želja i duhovnih vrednosti, njegovi postupci će biti neusmereni i površni. Dvojedušan čovek je nesiguran i nestalan u svim svojim delima, a takav život je plitak i besplodan. Jedini način da postignemo istinski uspeh i unutrašnju harmoniju jeste da se potpuno posvetimo Bogu i usmerimo sve svoje želje i misli ka duhovnom životu. Ovaj put nije lak, ali je jedini koji vodi ka ispunjenju i plodonosnom životu.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Za Svetog Teofana, put ka istinskoj veri započinje pokajanjem. Pokajanje nije samo trenutni trenutak kajanja, već proces stalnog povratka k Bogu i preobražaja života. U tom procesu, vernik izgovara: „Sagreših, ali neću više. Hećy više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Ove reči označavaju odlukost i posvećenost da se živi u skladu sa Božjim zapovestima, a to je osnovna snaga koja vodi kroz duhovni život.
