Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Svetog prepodobnog Pavla Tivejskoga.
Prepodobni Pavle Tivejski Rođen od bogatih roditelja u Donjoj Tivi (Tebi) Misirskoj u vreme cara Dekija.
Svo roditeljsko imanje naslodeio je sa svojom sestrom, ali njegov zet, idolopoklonik, poželeo je i Pavlov deo imanja za svoju porodicu, te pripreti Pavlu da će ga izdati sudu kao hrišćanina ako mu ne ustupi svoje imanje.
"Jedno ta beda, a drugo junački primeri samopožrtvovanja hrišćanskih mučenika, koje Pavle očima svojim vide, pobude ga, te dade i svoj deo imanja sestri svojoj, a on kao ništi udalji se u pustinju, gde se podvizavao do smrti svoje", navedeno je u žitijama.
Do kakve je duhovne visine dostigao ovaj div monah, o tome svedoči niko manji do sveti Antonije Veliki, koji jednom poseti Pavla i vide, "kako mu zverovi i tice nebesne služahu".
Vrativši se iz te posete, Antonije reče svojim monasima: "Teško meni, deco moja, grešnome i lažnome monahu, što sam samo monah po imenu. Videh Iliju, videh Jovana u pustinji, i vaistinu videh Pavla – u raju!“
Sveti Pavle je živeo stotrinaest godina i mirno se upokojio u Gospodu, 342. godine.
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Sveta Tatijana je posle svih muka, posečena mačem, zajedno sa svojim ocem.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Za Svetog Teofana, put ka istinskoj veri započinje pokajanjem. Pokajanje nije samo trenutni trenutak kajanja, već proces stalnog povratka k Bogu i preobražaja života. U tom procesu, vernik izgovara: „Sagreših, ali neću više. Hećy više da grešim, nego ću da živim po zapovestima“. Ove reči označavaju odlukost i posvećenost da se živi u skladu sa Božjim zapovestima, a to je osnovna snaga koja vodi kroz duhovni život.
