Iako su crkvene starešine, suočeni s ovim svedočanstvom, pokušali da izbegnu njegovu težinu, njihova tvrdoglavost i predubeđenja nisu umanjila snagu istine koju je Sveti Jovan propovedao. Sveti Teofan Zatvornik naglašava da je svedočanstvo Svetog Jovana i danas jednako relevantno i pouzdano, jer ono ukazuje na istinitog Izbavitelja i poziva nas da, verujući u njegove reči, oživimo svoju veru. Ova poruka je izazov i podsticaj svakome ko je spreman da se otvori istini i prihvati Hrista kao Spasitelja.
Sveti Teofan, kroz ovaj uvid, poziva na dublje razumevanje i prihvatanje božanske misije Hristove, koja je kroz Jovanovo svedočanstvo jasno postavljena pred nas kao put spasenja i svetlosti.
"Sveti Jovan je svedočio o Hristu Isusu da je zaista Jagnje Božije, koje uzima na se grehe sveta (Jn.1,29), da je obećani Izbavitelj, očekivan od svih. Slušali su to oni koji su bili pored njega, te verovahu. Od njih je ovo svedočanstvo prešlo na narod i svi su prihvatili da Onaj za koga Jovan svedoči nije običan čovek.
I Spasitelj je na ovo ukazao kada je u poslednje dane crkvenim starešinama u hramu postavio pitanje: "Odakle je krštenje Jovanovo, s neba ili od ljudi?“ (Mk.11,30). Oni su, međutim, izbegli da odgovore, premda je bilo nemoguće ne videti da Jovan nije sam od sebe došao da krsti vodom. Međutim, da su to priznali, bili bi odmah dužni da priznaju i njegovo svedočanstvo, tj. da pred njima stoji Obećani, i da se pokore Njegovom učenju. A to oni nisu hteli, i to ne iz bilo kakvih opravdanih razloga, nego jedino iz predubeđenja.
No, njihova tvrdoglavost niukoliko ne umanjuje silu svedočanstva svetog Jovana. Ono je i sada onoliko pouzdano koliko je to bilo i onda kada je izašlo iz njegovih usta. I mi svetog Jovana Krstitelja slušamo kao onog koji nam ukazuje na istinitog Izbavitelja, oživljavajući svoju veru opipljivim dokazima".
Sveti Teofan savetuje ljude da se čvrsto drže Crkve i njenih običaja jer oni pomažu u razvijanju blagodati u nama. Međutim, važno je imati na umu da su ti običaji samo sredstva za postizanje duhovnog rasta, a ne krajnji cilj. Cilj je da se, uz Božiju pomoć, postane sposoban za dobra dela.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Sveti Teofan podseća da je tajna odnosa među osobama Trojice upravo u ovoj tajni Bogojavljenja postala jasna. Bog Otac govori sa neba, Bog Sin je prisutan kroz svoje krštenje, a Bog Duh Sveti silazi na Njega. Ovaj trenutak je takođe potvrda da je spasenje moguće jedino kroz Gospoda Isusa Hrista, uz blagodat Svetog Duha i po volji Boga Oca.
