Bog, kažu sveti oci, ne gleda na spoljašnjost dela, već u srce onoga koji ga čini.
U duhovnoj tradiciji pravoslavlja, dobročinstvo nije puko činjenje dobra – već duboko lični, unutrašnji čin koji proizilazi iz čistog srca i smerne namere. Ono što se na prvi pogled može učiniti plemenitim, u očima vere nema istu težinu ukoliko nije učinjeno iz ljubavi prema Bogu i bližnjem, već iz želje za priznanjem ili ličnom koristi.
Pravoslavno učenje nas poziva da razlikujemo spoljašnju formu dela od njegove suštine. Jer, pravo dobro delo nije ono koje se vidi, već ono koje izvire iz ljubavi i tišine – delo koje ne traži aplauz, već se rađa iz saosećanja i vere.
U savremenom svetu, gde se često dobročinstva predstavljaju javno, kroz medije i društvene mreže, pravoslavlje podseća na potrebu unutrašnje čistote i iskrenosti.
Dobrota, kada se učini radi istinske brige za drugog, bez obzira na to hoće li iko saznati za nju, ima veću vrednost nego hiljadu reči i objava. U tome je tiha snaga hrišćanskog milosrđa – da se čini ne da bi se videlo, već zato što ne može da se ne učini.
Bog, kažu sveti oci, ne gleda na spoljašnjost dela, već u srce onoga koji ga čini. Zato je svaki iskreni gest dobrote, ma koliko mali ili nevidljiv bio, u Božijim očima dragocen. Pravoslavlje nas tako poziva ne samo da činimo dobro, već da to činimo sa poniznošću i iskrenošću – jer tek tada ono postaje istinsko dobročinstvo.
Prepodobni Nikon Optinski je upravo ovo naglašavao i naglašavao da nije svako milosrđe Bogu milo.
"Dobro delo nije svako dobro delo, već samo ono koje je učenjeno Boga radi. Spoljašnost dela nije njegova suština. Bog gleda na srce".
Prava molitva ne teži ispunjenju samovolje, već da se u našem životu ostvari Božija volja.
Mošti Svetog Lukilijana i drugih sa njim nalaze se u Carigradu i od njih su potekla brojna isceljenja.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Sveti Tihon je, po uzoru na svete apostole, neumorno obilazio narod, poučavao, krštavao i svojim primerom privodio ljude Hristu.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Episkop novobrdski poručio je da kosovski zavet Svetog kneza Lazara nije poziv na sukob, već svedočanstvo vere, ljubavi i dostojanstvenog čuvanja onoga što je povereno kroz vekove.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Na liturgiji u manastiru Ravanici poglavar Srpske Pravoslavne Crkve poručio je da Kosovski zavet nije samo istorijsko sećanje, već jevanđeljsko opredeljenje za Hrista.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
Deset godina je upravljao crkvom Aleksandrijskom kao istinski pastir, čuvajući je od neznabožaca i jeretika.
Uz veru, poslušnost, milosrđe i molitvu, kao duhovne principe, promišljeno davanje i disciplinu u trošenju pronaći finansijski mir i živeti u slobodi darovanoj od Hrista.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Bolest podseća čoveka na njegovu prolaznost i krhkost, primoravajući ga da zastane i preispita svoj život.
Od Kosovskog boja i opredeljenja kneza Lazara za carstvo nebesko do pokušaja da se promeni istorijsko sećanje na ovaj dan, Vidovdan vekovima ostaje simbol vere, žrtve i zaveta duboko ukorenjenog u srpskom narodu.
U razgovoru povodom Vidovdana, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski govori o hristolikoj žrtvi kosovskih junaka, zavetu koji je oblikovao Crnu Goru i odgovornosti vernika prema drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Za pravoslavne Srbe ovaj praznik simbolizuje žrtvu, hrabrost i neprekidna nastojanja za slobodom i pravdom, istakao je teolog Đurđević.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
U razgovoru povodom Vidovdana, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski govori o hristolikoj žrtvi kosovskih junaka, zavetu koji je oblikovao Crnu Goru i odgovornosti vernika prema drugima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
