ZAŠTO SE MOLIMO SVECIMA AKO BOG ČUJE SVAKOGA? Jevanđelje daje odgovor koji mnogi ne očekuju

Mnogima se čini kao da je Carstvo nebesko ustrojeno kao nekakva državna kancelarija. Do Boga se ne može doći direktno, pa zato treba poslati molbu odgovarajućem "ministarstvu" - svetitelju Nikolaju za putovanja, svetoj Tatjani za studentske brige, Svetoj Petki, blaženoj Matroni ili velikomučeniku Pantelejmonu za zdravlje.

Ako je Bog svemoćan i čuje svaku reč, čemu onda posrednici, čemu dugi spiskovi imena, tropari, akatisti? Zašto jednostavno ne reći Bogu sve bez posrednika? Odgovor na to pitanje ne nalazi se u kanonima; on pripada oblasti našeg duhovnog života.

Bog nije predsednik

Navika da se zemaljska birokratija prenosi na Nebo veoma je ukorenjena. Država nas je naučila da se do glavne osobe ne može lako doći: prvo kancelarija, zatim činovnik, pa pomoćnik ministra, a sam predsednik je daleko i nedostižan. I tako čovek, izašavši iz neke državne službe, ulazi u hram, a u njemu već proradi ista logika. „Do Boga ne mogu da doprem, On je previše zauzet. Pomoliću se svetitelju Nikolaju - on je za te stvari.“

Ali Bog nije zauzet nekakvim apstraktnim upravljanjem galaksijama.

Bilo koji službenik u lokalnoj ambulanti dužan je da primi naš papir, a Bog se svakim od nas bavi neprekidno, sa takvom punoćom pažnje kakvu nema čak ni najbrižnija majka.

Kod Njega nema reda čekanja niti radnog vremena. Njegova vrata su uvek otvorena. Pa zašto onda postoje sveti?

Pouka iz Kane Galilejske

Na to pitanje odgovara jevanđelska scena seoske svadbe u Kani Galilejskoj. Siromašna porodica. Usred gozbe domaćinima nestaje vina i javlja se običan ljudski stid: nemaju više čime da posluže goste. Tada Bogorodica kaže Svome Sinu: „Vina nemaju“ (Jn. 2:3).

Shutterstock Nataliya Nazarova/Saz00

 

Dalje se događa nešto neobično. Hristos odgovara: „Još nije došao čas Moj“ (Jn. 2:4). Dakle, to čudo nije bilo deo Njegovog plana. Ipak, On ga čini. Zašto? Zato što Ga je za to zamolila Majka.

Ne zato što Bog nije znao - On sve zna. Nego zato što ljubav pravednog srca prema ljudima koji su se našli u nevolji, po iskustvu Crkve, može da uđe u Božje planove i da za sobom povuče čudo.

Bog odgovara na saosećanje Bogorodice i čini ono što, čini se, nije ni nameravao da učini.

U tome je ključ svega. Bogu je važno da među ljudima postoji ljubav. I On je spreman da čini čuda kao odgovor na taj tok ljubavi.

Vera prijatelja

Kuća u Kapernaumu, u kojoj je Hristos poučavao, bila je prepuna, nije se moglo proći ni kroz vrata ni kroz prozor. Četvorica ljudi donela su na nosilima svog oduzetog prijatelja i videla da ne mogu da uđu. Tada čine nešto neverovatno: penju se na krov, raskrivaju ga i spuštaju nosila pravo pred Učitelja.

„I videći veru njihovu, Isus reče uzetome: sine! opraštaju ti se gresi tvoji“ (Mk. 2:5). Ne „videći njegovu veru“, nego videći njihovu veru - četvorice koji su nosili prijatelja na rukama i raskrili tuđi krov.

Oduzeti možda više nije imao ni snage da veruje, verovatno je ležao u očajanju. Verovali su njegovi prijatelji. I Hristos ga je iscelio zato što oni nisu odustali.

Sveti su upravo ti prijatelji koji drže naša nosila kada sami ležimo nemoćni.

Nemamo snage da se podignemo ka Bogu, možda nemamo čak ni vere. A oni veruju za nas. I njihova vera često ima veću snagu onda kada smo mi potpuno bespomoćni.

Antimins i mošti

U prvim vekovima hrišćani su se skrivali u rimskim katakombama. Liturgiju su služili pod zemljom, u hodnicima gde su u zidovima bile izdubljene niše sa telima ubijenih mučenika. Zanimljivo je da su prvi hrišćani svesno birali kameni grob mučenika kao mesto za Evharistiju. Na njemu su služili Liturgiju, pretvarajući pogrebni kamen u Prestol.

Činili su to zato što su verovali da je mučenik pod Prestolom zajedno sa njima i da učestvuje u Trpezi. Zid između sveta živih i sveta umrlih, koji se nama čini neprobojnim, za njih je bio tanan poput pare.

Ta tradicija živa je i danas. Svaki pravoslavni antimins, četvorougaoni plat na kojem se služi Liturgija, sadrži ušivenu česticu moštiju mučenika. Bez nje se ne može služiti evharistija.

Shutterstock Vadiar

 

U svakom hramu gde se vrši služba, pored Prestola nalazi se sićušni komadić kosti čoveka koji je dao život za Hrista. On je tu kao znak prisustva svetog mučenika na tom bogosluženju i njegovog duhovnog zajedništva sa nama.

To se naziva „koinonija“ - zajedništvo, pričešće, saučestvovanje. Reč kojom se u Novom zavetu opisuje Crkva kao živi organizam sa jednim krvotokom. I u tom organizmu nema granice između živih i umrlih.

Ikona kao prozor u Nebo

U ikonopisnoj tradiciji sveti se uvek slikaju spreda ili blago okrenuti, tako da njihove oči mogu da se susretnu sa očima onoga koji se moli. U profilu, kada se vidi samo jedno oko i polovina lica, slikaju se demoni, dželati i Juda. Odbijanje pogleda u ikonografiji znači odbijanje zajedništva. Svetitelj je uvek okrenut prema nama. Ikona je od samog početka zamišljena kao prozor za razgovor između dva sveta.

Kako je govorio prepodobni Siluan Atonski, na nebesima sve živi i pokreće se Svetim Duhom. Ali isti taj Sveti Duh prisutan je i na zemlji: On živi u Crkvi, u Svetim Tajnama, u Pismu, u dušama verujućih. Sveti Duh sve sjedinjuje, i zato su nam sveti bliski. Po svedočenju starca, kada im se molimo, oni u Svetom Duhu čuju naše molitve, a naše duše osećaju da se oni mole za nas.

To je iskustvo prepodobnog Siluana, koji se godinama molio noću u svojoj atonskoj keliji. Ali i iskustvo svakoga ko je makar jednom detinje zamolio svoju preminulu bogoljubivu baku: „Bako, pomoli se za nas“, pa zatim osetio neku neobjašnjivu toplinu u grudima, kao da je razgovarao sa voljenom osobom licem u lice.

Ruka u tami

Psiholozi primećuju da savremen čovek ima hiljade „prijatelja“ na društvenim mrežama, trenutni pristup svakom delu sveta, a ipak nikada veću usamljenost. Kada postane zaista teško, ispostavi se da nemamo kome da telefoniramo.

Hrišćanstvo uči da su najbliži, najsaosećajniji i najpouzdaniji prijatelji upravo oni koji su umrli pre mnogo vekova. Oni se pokazuju stvarnijima i bližima od kontakata u telefonu i kod njih nema problema sa vezom.

Moleći se svetima, mi ih molimo za porodičnu podršku. Bog je i onako sa nama. Ali Bog je učinio da zajedno sa svetima budemo jedna velika porodica. A u porodici je prirodno da, kada je jednom članu teško, ostali priđu, stave ruku na rame i ostanu pored njega. Ćutke. Samo da bismo znali da nismo siročad.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara