Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.
Savremeni vernik često se suočava sa jednim upornim unutrašnjim pritiskom: kako održati molitveno pravilo u ritmu svakodnevice koja ne ostavlja mnogo prostora za tišinu, sabranost i duhovni kontinuitet. Jutarnja žurba i večernji umor postaju dva najčešća prekida u tom nastojanju, a između njih se lako izgubi osećaj postojanosti u molitvi. Upravo na tom mestu, gde se čovek lomi između obaveza i duhovne želje, pojavljuje se jedna jednostavna, ali duboka pouka sveštenika Andreja Tkačova, koja pomera fokus sa forme na suštinu molitve.
- Postoji tako nešto kao ‘molitveno pravilo’. A molitveno pravilo ima dva neprijatelja: žurbu ujutru i umor uveče.
Šta treba da radite? Morate uvek da se sećate Gospoda. Drugim rečima, sećanje na Boga nadmašuje sva molitvena pravila. Tamo gde nemate vremena da nešto čitate ili vežbate, jednostavno se sećajte Gospoda.
Jedan mudrac je jednom rekao da kada čita svoje molitveno pravilo, obuzima ga sujeta, a kada to ne čini, muči ga očajanje.
Na kraju, njegovo molitveno pravilo je postalo stalno "Gospode, pomiluj me!" Molitvena pravila, naravno, moraju se čitati. Ali zapamtite, ako ste nešto propustili, nemojte slomiti svoje srce; sećajte se Gospoda. Prizivajte ime Gospodnje: "Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me." Stoga neće biti ničega na šta ćete biti ponosni; ako niste imali vremena da pročitate bilo šta, nema ni razloga da budete očajni. Jer se sećam Gospoda, i Njegovo ime je uvek sa mnom - zaključuje otac Andrej.
Dakle, molitveno pravilo ne predtavlja raspored i obaveza, nego živo sećanje na Boga koje prati čoveka i onda kada se reči ne izgovaraju. Time se otvara prostor za smirenje između krajnosti: ni ponos kada se pravilo ispuni, ni očaj kada se propusti. Ostaje, kako otac Andrej naglašava, ono najjednostavnije i najdublje, prizivanje imena Gospodnjeg koje ne zavisi od okolnosti, već od pažnje srca.
Dela svetih apostola, začalo 29 (12,1-11)
1. A u ono vreme podiže car Irod ruke da muči neke od Crkve. 2. I pogubi Jakova brata Jovanovog mačem. 3. I videvši da je to po volji Judejcima, nastojaše da uhvati i Petra; a behu dani beskvasnih hlebova. 4. Njega i uhvati i baci u tamnicu, i predade ga četirima stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju, nameravajući da ga posle Pashe izvede pred narod.
5. Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu. 6. A kada htede Irod da ga izvede, te noći spavaše Petar između dvojice vojnika, okovan u dvoje verige, i stražari pred vratima čuvahu tamnicu. 7. I gle, anđeo Gospodnji se pojavi, i svetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: „Ustani brzo!” I spadoše mu verige s ruku. 8. I anđeo mu reče: „Opaši se, i obuj obuću svoju.” I učini tako. I reče mu: „Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom.” 9. I izišavši iđaše za njim, i ne znađaše da je stvarnost to što anđeo činjaše, nego mišljaše da gleda viđenje.
10. A kad prođoše prvu stražu i drugu, dođoše vratima gvozdenim koja vode u grad; ona im se sama otvoriše, i izišavši prođoše jednu ulicu, i anđeo odmah odstupi od njega. 11. I kada dođe Petar sebi, reče: „Sada zaista znam da Gospod posla anđela svog te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je očekivao narod judejski.
Jevanđelje po Jovanu, 31. zač. (8,31-42)
31. Tada Isus govoraše onim Judejcima koji su mu poverovali: „Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; 32. i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ 33. Odgovoriše mu: „Mi smo seme Avraamovo, i nikad nikome nismo robovali. Kako ti govoriš: postaćete slobodni?“ 34. Isus im odgovori: „Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini greh rob je grehu. 35. A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek. 36. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni. 37. Znam da ste seme Avraamovo; ali tražite da me ubijete, jer moja reč nema mesta u vama.
38. Ja govorim što sam video od Oca svog, i vi, dakle, činite što ste videli od oca vašeg.“ 39. Odgovoriše i rekoše mu: „Otac naš je Avraam.“ Isus im reče: „Da ste deca Avraamova, činili biste dela Avraamova. 40. A sada tražite da ubijete mene, čoveka koji sam vam kazao istinu, koju čuh od Boga. To Avraam nije činio. 41. Vi činite dela oca svoga.“ Tada mu rekoše: „Mi nismo rođeni od bluda; jednog oca imamo - Boga.42. A Isus im reče: „Kad bi Bog bio otac vaš, ljubili biste mene; jer ja od Boga izađoh i dođoh; jer nisam došao sam od sebe, nego me On posla."
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Jedna duhovna poruka blaženopočivšeg grčkog mitropolita objašnjava kako se unutrašnji mir ne stiče pobedom u sukobu, već promenom pogleda na one koji nas povređuju.
Budi deo Religija.rs zajednice.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Crkva nas podseća da pomoć ne mora uvek da bude vidljiva i opipljiva.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Markijan je bio čtec, a Martirije ipođakon, dok su obojica obavljala i dužnost notara, odnosno sekretara patrijarha.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Jedan od najznačajnijih ruskih duhovnika 19. veka ostavio je praktična uputstva o molitvi koja pomažu da se um umiri, pažnja zadrži i unutrašnji život usmeri ka Bogu.
Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.
U subotu sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj podseća da je molitva za upokojene čin ljubavi koji osvećuje i nas same: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu…”
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News