Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.
Savremeni vernik često se suočava sa jednim upornim unutrašnjim pritiskom: kako održati molitveno pravilo u ritmu svakodnevice koja ne ostavlja mnogo prostora za tišinu, sabranost i duhovni kontinuitet. Jutarnja žurba i večernji umor postaju dva najčešća prekida u tom nastojanju, a između njih se lako izgubi osećaj postojanosti u molitvi. Upravo na tom mestu, gde se čovek lomi između obaveza i duhovne želje, pojavljuje se jedna jednostavna, ali duboka pouka sveštenika Andreja Tkačova, koja pomera fokus sa forme na suštinu molitve.
- Postoji tako nešto kao ‘molitveno pravilo’. A molitveno pravilo ima dva neprijatelja: žurbu ujutru i umor uveče.
Šta treba da radite? Morate uvek da se sećate Gospoda. Drugim rečima, sećanje na Boga nadmašuje sva molitvena pravila. Tamo gde nemate vremena da nešto čitate ili vežbate, jednostavno se sećajte Gospoda.
Jedan mudrac je jednom rekao da kada čita svoje molitveno pravilo, obuzima ga sujeta, a kada to ne čini, muči ga očajanje.
Na kraju, njegovo molitveno pravilo je postalo stalno "Gospode, pomiluj me!" Molitvena pravila, naravno, moraju se čitati. Ali zapamtite, ako ste nešto propustili, nemojte slomiti svoje srce; sećajte se Gospoda. Prizivajte ime Gospodnje: "Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me." Stoga neće biti ničega na šta ćete biti ponosni; ako niste imali vremena da pročitate bilo šta, nema ni razloga da budete očajni. Jer se sećam Gospoda, i Njegovo ime je uvek sa mnom - zaključuje otac Andrej.
Dakle, molitveno pravilo ne predtavlja raspored i obaveza, nego živo sećanje na Boga koje prati čoveka i onda kada se reči ne izgovaraju. Time se otvara prostor za smirenje između krajnosti: ni ponos kada se pravilo ispuni, ni očaj kada se propusti. Ostaje, kako otac Andrej naglašava, ono najjednostavnije i najdublje, prizivanje imena Gospodnjeg koje ne zavisi od okolnosti, već od pažnje srca.
Dela svetih apostola, začalo 29 (12,1-11)
1. A u ono vreme podiže car Irod ruke da muči neke od Crkve. 2. I pogubi Jakova brata Jovanovog mačem. 3. I videvši da je to po volji Judejcima, nastojaše da uhvati i Petra; a behu dani beskvasnih hlebova. 4. Njega i uhvati i baci u tamnicu, i predade ga četirima stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju, nameravajući da ga posle Pashe izvede pred narod.
5. Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu. 6. A kada htede Irod da ga izvede, te noći spavaše Petar između dvojice vojnika, okovan u dvoje verige, i stražari pred vratima čuvahu tamnicu. 7. I gle, anđeo Gospodnji se pojavi, i svetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: „Ustani brzo!” I spadoše mu verige s ruku. 8. I anđeo mu reče: „Opaši se, i obuj obuću svoju.” I učini tako. I reče mu: „Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom.” 9. I izišavši iđaše za njim, i ne znađaše da je stvarnost to što anđeo činjaše, nego mišljaše da gleda viđenje.
10. A kad prođoše prvu stražu i drugu, dođoše vratima gvozdenim koja vode u grad; ona im se sama otvoriše, i izišavši prođoše jednu ulicu, i anđeo odmah odstupi od njega. 11. I kada dođe Petar sebi, reče: „Sada zaista znam da Gospod posla anđela svog te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je očekivao narod judejski.
Jevanđelje po Jovanu, 31. zač. (8,31-42)
31. Tada Isus govoraše onim Judejcima koji su mu poverovali: „Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; 32. i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ 33. Odgovoriše mu: „Mi smo seme Avraamovo, i nikad nikome nismo robovali. Kako ti govoriš: postaćete slobodni?“ 34. Isus im odgovori: „Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini greh rob je grehu. 35. A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek. 36. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni. 37. Znam da ste seme Avraamovo; ali tražite da me ubijete, jer moja reč nema mesta u vama.
38. Ja govorim što sam video od Oca svog, i vi, dakle, činite što ste videli od oca vašeg.“ 39. Odgovoriše i rekoše mu: „Otac naš je Avraam.“ Isus im reče: „Da ste deca Avraamova, činili biste dela Avraamova. 40. A sada tražite da ubijete mene, čoveka koji sam vam kazao istinu, koju čuh od Boga. To Avraam nije činio. 41. Vi činite dela oca svoga.“ Tada mu rekoše: „Mi nismo rođeni od bluda; jednog oca imamo - Boga.42. A Isus im reče: „Kad bi Bog bio otac vaš, ljubili biste mene; jer ja od Boga izađoh i dođoh; jer nisam došao sam od sebe, nego me On posla."
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Jedna duhovna poruka blaženopočivšeg grčkog mitropolita objašnjava kako se unutrašnji mir ne stiče pobedom u sukobu, već promenom pogleda na one koji nas povređuju.
Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.
Posle dugog unutrašnjeg traganja i odluke koja je preokrenula njegov život, zamonašio se u Grčkoj i u manastirskom kompleksu Meteori primio čin đakona tokom svečane Liturgije, koja je privukla pažnju vernika i crkvene javnosti.
Docent Moskovske duhovne akademije objasnio je zbog čega pravoslavlje ne posmatra rad kao apsolutnu vrednost i zašto čovekov trud može biti i blagoslov i razlog za osudu.
Svetitelj je bio žrtva zeta cara Konstantina.
U Patrijaršiji SPC potpisan je Memorandum o osnivanju Univerziteta koji će spojiti teološke studije sa medicinom, pravom, umetnošću i tehničkim naukama, dok je patrijarh srpski poručio da obrazovanje mora da oblikuje i čoveka, a ne samo stručnjaka.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pouka sveštenika objašnjava kako izgovorene reči imaju poseban značaj i zašto ostaju u upotrebi sve do Spasovdana, četrdeset dana nakon Vaskrsa
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
Protojerej Andrej Tkačov ukazuje na opasnost koja tiho oblikuje naše misli i odlučuje o sudbini duše.
Pouka svetogorskog starca otkriva jednostavan čin koji vraća snagu duši i oslobađa srce od težine greha.
Posle dugog unutrašnjeg traganja i odluke koja je preokrenula njegov život, zamonašio se u Grčkoj i u manastirskom kompleksu Meteori primio čin đakona tokom svečane Liturgije, koja je privukla pažnju vernika i crkvene javnosti.
Docent Moskovske duhovne akademije objasnio je zbog čega pravoslavlje ne posmatra rad kao apsolutnu vrednost i zašto čovekov trud može biti i blagoslov i razlog za osudu.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Crkva uči da briga ne rešava ništa, već razara mir u čoveku, dok molitva i predanje Bogu donose smirenje.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Na Markovdan služena liturgija u Hramu Svetog apostola i jevanđeliste Marka, poglavar Srpske pravoslavne crkve odlikovao sveštenika i održao nadahnutu besedu.
Od nekoliko osnovnih sastojaka nastaje toplo i zasitno jelo koje je nekada bilo svakodnevica u srpskim kućama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
