Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Čovek često misli da će drugoga promeniti ukorom, teškim rečima ili stalnim dokazivanjem da je u pravu. Međutim, iskustvo svetih otaca pokazuje da se ljudsko srce ne otvara silom, već ljubavlju, trpljenjem i tihom molitvom.
Kada vidimo da neko greši, da se udaljava od Boga ili da luta putem koji vodi u nemir i tamu, najlakše je osuditi ga.
Međutim, pravoslavni hrišćanin je pozvan da ne uzvraća gnevom na tuđu grešku, niti da se raduje kada vidi pad drugoga čoveka. Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve. Zato su naši stari govorili da nema veće pomoći bližnjem od molitve koja se prinosi sa suzama i čistom namerom.
Čovek može da odbaci savet, može da se naljuti na opomenu, ali molitva izgovorena pred Bogom nikada ne ostaje bez ploda.
Koliko puta se dešava da nekoga uporno savetujemo, a on postaje još tvrđi i zatvoreniji. Tada se pokazuje koliko su važne dobre misli i tiha ljubav. U pravoslavlju nije dovoljno samo spoljašnje ponašanje, već i ono što nosimo u srcu prema drugima.
Ako nekoga osuđujemo, preziremo ili neprestano u sebi napadamo, takve misli unose nemir i u nas i u njega. Ali, kada čoveka pomenemo na liturgiji, kada zapalimo sveću za njega i zamolimo Boga da mu podari svetlost i mir, tada se događa ono što ljudske reči ne mogu da učine.
Mnogi svetitelji učili su da se bližnji ne spasava pritiskom, već primerom. Čovek, koji nosi mir u sebi, često bez mnogo priče, više pomaže drugome nego neko ko izgovori hiljade rečenica.
Ljubav koja ne osuđuje ima snagu da omekša i najtvrđe srce. Zato su monasi i podvižnici često više plakali zbog tuđih grehova nego zbog sopstvenih muka, jer su znali koliko je dragocena svaka ljudska duša pred Bogom.
Starac Pajsije je govorio:
"Kada vaša duša tuguje zbog nekog, ne ispravljate ga rečima, nego se molite za njega, plačite, pominjite ga u crkvi. I mislite o njemu samo dobro, dobre misli su velika sila".
Mnogi duhovnici kroz vekove ukazivali su na opasnost od reči izgovorenih bez ljubavi i smirenja.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Na praznik Svetih Joakima i Ane služena sveta arhijerejska Liturgija, a slavski darovi osvećeni u Kraljevoj crkvi.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
