Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Čovek često misli da će drugoga promeniti ukorom, teškim rečima ili stalnim dokazivanjem da je u pravu. Međutim, iskustvo svetih otaca pokazuje da se ljudsko srce ne otvara silom, već ljubavlju, trpljenjem i tihom molitvom.
Kada vidimo da neko greši, da se udaljava od Boga ili da luta putem koji vodi u nemir i tamu, najlakše je osuditi ga.
Međutim, pravoslavni hrišćanin je pozvan da ne uzvraća gnevom na tuđu grešku, niti da se raduje kada vidi pad drugoga čoveka. Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve. Zato su naši stari govorili da nema veće pomoći bližnjem od molitve koja se prinosi sa suzama i čistom namerom.
Čovek može da odbaci savet, može da se naljuti na opomenu, ali molitva izgovorena pred Bogom nikada ne ostaje bez ploda.
Koliko puta se dešava da nekoga uporno savetujemo, a on postaje još tvrđi i zatvoreniji. Tada se pokazuje koliko su važne dobre misli i tiha ljubav. U pravoslavlju nije dovoljno samo spoljašnje ponašanje, već i ono što nosimo u srcu prema drugima.
Ako nekoga osuđujemo, preziremo ili neprestano u sebi napadamo, takve misli unose nemir i u nas i u njega. Ali, kada čoveka pomenemo na liturgiji, kada zapalimo sveću za njega i zamolimo Boga da mu podari svetlost i mir, tada se događa ono što ljudske reči ne mogu da učine.
Mnogi svetitelji učili su da se bližnji ne spasava pritiskom, već primerom. Čovek, koji nosi mir u sebi, često bez mnogo priče, više pomaže drugome nego neko ko izgovori hiljade rečenica.
Ljubav koja ne osuđuje ima snagu da omekša i najtvrđe srce. Zato su monasi i podvižnici često više plakali zbog tuđih grehova nego zbog sopstvenih muka, jer su znali koliko je dragocena svaka ljudska duša pred Bogom.
Starac Pajsije je govorio:
"Kada vaša duša tuguje zbog nekog, ne ispravljate ga rečima, nego se molite za njega, plačite, pominjite ga u crkvi. I mislite o njemu samo dobro, dobre misli su velika sila".
Mnogi duhovnici kroz vekove ukazivali su na opasnost od reči izgovorenih bez ljubavi i smirenja.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Vladika Atanasije otkriva zbog čega se, kada dođe do ovakvog susreta praznika, ceo bogoslužbeni poredak prilagođava Vaskrsu.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Na Markovdan služena liturgija u Hramu Svetog apostola i jevanđeliste Marka, poglavar Srpske pravoslavne crkve odlikovao sveštenika i održao nadahnutu besedu.
Od nekoliko osnovnih sastojaka nastaje toplo i zasitno jelo koje je nekada bilo svakodnevica u srpskim kućama.
Crkva uči da briga ne rešava ništa, već razara mir u čoveku, dok molitva i predanje Bogu donose smirenje.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Jednostavno, nekad Gospod dopušta da neko prođe kroz to iskustvo koje je na mnogo mesta opisano i u žitijama svetih, da bi nama preneo poruku da budemo ozbiljni i odgovorni kad je spasenje nas samih u pitanju, kaže protojerej-stavrofor Vladimir Stupar
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Crkva uči da briga ne rešava ništa, već razara mir u čoveku, dok molitva i predanje Bogu donose smirenje.
U besedi o apostolskom trudoljublju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o lenjosti kao o mestu na kome se gase volja, red i duhovna snaga, dok apostolski trud opisuje kao zaštitu od poroka i unutrašnjeg rasula.
U trenucima kada se čoveku čini da je nada izgubljena, pouka jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka donosi neočekivan odgovor - priču o povratku, milosti i unutrašnjem preokretu.
Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U besedi o apostolskom trudoljublju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o lenjosti kao o mestu na kome se gase volja, red i duhovna snaga, dok apostolski trud opisuje kao zaštitu od poroka i unutrašnjeg rasula.
U trenucima kada se čoveku čini da je nada izgubljena, pouka jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka donosi neočekivan odgovor - priču o povratku, milosti i unutrašnjem preokretu.
Od Jom kipura do ličnih zaveta i neobičnih običaja, u judaizmu post nije izuzetak, već složen sistem duhovnog života koji povezuje pokajanje, sećanje, zajednicu i ličnu odgovornost.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
