Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
U svetu u kome čovek često ostaje sam sa svojim brigama, prava vrednost hrišćanskog života ogleda se u saosećanju. Ne u velikim rečima, ne u spoljašnjim pokazivanjima vere, već u tihoj, iskrenoj sposobnosti da osetimo bol drugoga kao svoj.
Saosećanje je ono što spaja ljude, briše udaljenosti i čini da srce prepozna srce.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem. Kada neko pati, ne traži objašnjenja, već prisustvo. Ne traži savete, već razumevanje. Upravo u tim trenucima otkriva se da li u čoveku ima istinske vere ili samo navike da govori o njoj.
Saosećanje ne traži savršenstvo. Ono ne dolazi iz nadmenosti niti iz osećaja da smo bolji od drugih. Naprotiv, ono se rađa iz svesti o sopstvenoj slabosti, iz iskustva bola i potrebe za utehom. Ko je makar jednom iskreno patio, taj zna koliko znači kada ga neko razume bez mnogo reči.
Zato je važno da se čovek ne zatvara u formalnosti, u spoljašnje obrasce ponašanja koji mogu delovati lepo, ali su prazni ako u njima nema topline. Hrišćanski život nije gluma, niti niz pravila koja se mehanički izvršavaju.
On je odnos - živ, stvaran i dubok, u kojem je svaki susret prilika da pokažemo milosrđe.
U svakodnevnim susretima, u porodici, među prijateljima ili potpunim neznancima, upravo se kroz saosećanje otkriva ono što nosimo u sebi. Ono ne može da se odglumi, niti da se nauči napamet. Ili postoji, ili ga nema. A tamo gde ga ima, tamo se oseća mir, poverenje i blizina.
Zato se vera ne meri onim što govorimo, već onim što drugi osećaju u našem prisustvu. Da li donosi utehu ili hladnoću, da li približava ili udaljava. Jer svako srce nepogrešivo prepoznaje istinu.
Upravo o toj istini govorio je i starac Pajsije:
"Svako razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponašati – niti zloba niti licemerstvo, nego ljubav i iskrenost".
Pravoslavna duhovnost uči da se zlo ne pobeđuje zlom, već dobrim, i da se istinska pobeda ne ostvaruje nad drugim čovekom, već nad sobom.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
U Jevanđelju po Mateju opisano je kako će Sin čovečiji razdvojiti ljude "kao pastir što razdvaja ovce od jaradi", te će jednima reći: "Hodite, blagosloveni Oca mojega", a drugima: "Idite od mene".
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog velikomučenika Prokopija po starom, dok se po novom kalendaru proslavljaju Sveti prorok Jezekilj. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Lovre Brindiškog, a muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Na dan kada Crkva slavi ovog velikomučenika, vernici se podsećaju priče o ugodniku Božjem koji je napustio službu rimskog cara i prihvatio put hrišćanske vere, zbog čega je podneo mučeničku smrt.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Iz Eparhije poručuju da SPC nije izgubila spor sa Džufkom, da on nije pripadnik nijedne kanonske Pravoslavne crkve i upozoravaju na posledice njegovih izjava po bezbednost vernika i svetinja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Odgovor Svetog Pajsija, slomljenom ocu nastradalog mladića, izrečen bez osude, ali sa dubokom verom u Božiju milost, otvorio je prozor nade koji nikada neće biti zatvoren.
Kroz mudrost Svetog Pajsija saznajemo kako naše ponašanje i unutrašnje stanje oblikuju našu sudbinu – kako na ovom svetu, tako i u večnosti.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Iz ugla kanonskog pravoslavlja, reč je o pokušaju stvaranja paralelne crkvene strukture bez priznanja i apostolskog prejemstva, dok se iza priče o "novoj crkvi" otvara i pitanje prisvajanja srpskih svetinja
Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.
Dva brata na putu ka moru otkrila su da najveće blago nije ono koje se može poneti u rancu, već ono koje ostaje zauvek u srcu.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.
Recept iz istočne Srbije prenosio se usmenim putem generacijama, a tajna ovog specijaliteta krije se u sporom kuvanju ovčetine, praziluka i kukuruznog brašna.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, grčki pravoslavni publicista Panajotis Ljakos podseća na svetootačko predanje koje upozorava na duboku duhovnu krizu i udaljavanje od smisla ljudskog postojanja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
