Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
U svetu u kome čovek često ostaje sam sa svojim brigama, prava vrednost hrišćanskog života ogleda se u saosećanju. Ne u velikim rečima, ne u spoljašnjim pokazivanjima vere, već u tihoj, iskrenoj sposobnosti da osetimo bol drugoga kao svoj.
Saosećanje je ono što spaja ljude, briše udaljenosti i čini da srce prepozna srce.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem. Kada neko pati, ne traži objašnjenja, već prisustvo. Ne traži savete, već razumevanje. Upravo u tim trenucima otkriva se da li u čoveku ima istinske vere ili samo navike da govori o njoj.
Saosećanje ne traži savršenstvo. Ono ne dolazi iz nadmenosti niti iz osećaja da smo bolji od drugih. Naprotiv, ono se rađa iz svesti o sopstvenoj slabosti, iz iskustva bola i potrebe za utehom. Ko je makar jednom iskreno patio, taj zna koliko znači kada ga neko razume bez mnogo reči.
Zato je važno da se čovek ne zatvara u formalnosti, u spoljašnje obrasce ponašanja koji mogu delovati lepo, ali su prazni ako u njima nema topline. Hrišćanski život nije gluma, niti niz pravila koja se mehanički izvršavaju.
On je odnos - živ, stvaran i dubok, u kojem je svaki susret prilika da pokažemo milosrđe.
U svakodnevnim susretima, u porodici, među prijateljima ili potpunim neznancima, upravo se kroz saosećanje otkriva ono što nosimo u sebi. Ono ne može da se odglumi, niti da se nauči napamet. Ili postoji, ili ga nema. A tamo gde ga ima, tamo se oseća mir, poverenje i blizina.
Zato se vera ne meri onim što govorimo, već onim što drugi osećaju u našem prisustvu. Da li donosi utehu ili hladnoću, da li približava ili udaljava. Jer svako srce nepogrešivo prepoznaje istinu.
Upravo o toj istini govorio je i starac Pajsije:
"Svako razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponašati – niti zloba niti licemerstvo, nego ljubav i iskrenost".
Pravoslavna duhovnost uči da se zlo ne pobeđuje zlom, već dobrim, i da se istinska pobeda ne ostvaruje nad drugim čovekom, već nad sobom.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
U Jevanđelju po Mateju opisano je kako će Sin čovečiji razdvojiti ljude "kao pastir što razdvaja ovce od jaradi", te će jednima reći: "Hodite, blagosloveni Oca mojega", a drugima: "Idite od mene".
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Odgovor Svetog Pajsija, slomljenom ocu nastradalog mladića, izrečen bez osude, ali sa dubokom verom u Božiju milost, otvorio je prozor nade koji nikada neće biti zatvoren.
Kroz mudrost Svetog Pajsija saznajemo kako naše ponašanje i unutrašnje stanje oblikuju našu sudbinu – kako na ovom svetu, tako i u večnosti.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Georgija Ispovednika i Pobusani ponedeljak po starom kalendaru i Prepodobnog Teodora Trihina po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Agapita I, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
