Knez Duklje bio je zarobljenik, suprug Samuilove kćeri i pravedan vladar koji je stradao zbog prevare, a njegovo ime i danas okuplja hiljade vernika pred moštima i svetinjama koje se vezuju za njegov život.
Srpska pravoslavna crkva 4. juna proslavlja Svetog mučenika Jovana Vladimira, prvog srpskog svetitelja i vladara čije je ime vekovima ostalo simbol pravednosti, vere i istrajnosti pred nepravdom. Istoga dana Crkva molitveno proslavlja i Svetog mučenika Vasiliska, postradalog za Hrista početkom četvrtog veka, dok među srpskim svetiteljima posebno mesto zauzima upravo knez iz Duklje, čiji su život obeležili vladarska odgovornost i hrišćansko svedočenje.
Sveti Jovan Vladimir poticao je iz kneževske porodice iz Zahumlja. Njegov deda bio je Hvalimir, a otac Petrislav. Na čelu Duklje, najznačajnije srpske kneževine tog vremena, nalazio se od početka 11. veka, u periodu kada su balkanske zemlje bile zahvaćene sukobima između Vizantije i moćnog Samuilovog carstva.
Iako je bio saveznik Vizantije, nije uspeo da sačuva svoju zemlju od Samuilovog prodora. Duklja je osvojena oko 1009. ili 1010. godine, a knez Jovan Vladimir odveden je u zarobljeništvo u Prespu. Upravo tamo nastala je priča koja se vekovima prenosila među hrišćanima. Prema predanju zabeleženom u Ljetopisu popa Dukljanina, Samuilova kćerka Teodora Kosara zavolela je zarobljenog kneza i zamolila oca da joj dopusti da se uda za njega. Samuilo je pristao, a potom svog zeta vratio na dukljanski presto i poverio mu upravu nad delom oblasti Drača.
Za razliku od mnogih vladara svog vremena, Jovan Vladimir nije težio osvajanjima niti je slavu tražio na bojnom polju. Narodno predanje i crkveni izvori opisuju ga kao pobožnog, pravednog i milostivog vladara koji je nastojao da svojim narodom upravlja u miru. Dok su se oko njega vodile velike borbe za prevlast, ostao je upamćen po veri, blagosti i brizi za ljude.
Posle Samuilove smrti političke prilike naglo su se promenile. Vlast je najpre preuzeo njegov sin Radomir, ali ga je ubrzo ubio rođak Jovan Vladislav, koji je 1015. godine postao novi vladar. U nameri da ukloni moguće protivnike, Vladislav je pozvao Jovana Vladimira u Prespu, zaklinjući se da mu se neće dogoditi nikakvo zlo. Knez je poverovao datoj reči i krenuo na put.
Prema predanju, pre polaska je uzeo krst u ruke i sa njim došao pred crkvu u Prespi. Tamo je, po naređenju Jovana Vladislava, podmuklo ubijen 22. maja 1016. godine. Postradao je kao mučenik, a predanje kaže da je do poslednjeg trenutka držao krst u rukama, kao simbol svoje vere i nade u Hrista.
Nedugo posle smrti narod je počeo da ga poštuje kao svetitelja. Njegove mošti najpre su počivale u Prespi, zatim su prenete u Duklju, a kasnije u Drač. Tokom vekova čuvane su na različitim mestima, da bi krajem 20. veka bile prenete u Sabornu crkvu u Tirani, gde se i danas nalaze. Vernici iz raznih krajeva Balkana dolaze da im se poklone, naročito na dan njegovog praznika.
Posebno mesto u narodnom sećanju zauzima krst koji je Sveti Jovan Vladimir držao prilikom pogubljenja. Ova dragocena relikvija vekovima se čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine, na praznik Silaska Svetog Duha na apostole, krst se u svečanoj litiji iznosi na vrh Rumije, planine koja je postala jedno od najprepoznatljivijih mesta povezanih sa poštovanjem ovog svetitelja.
Sveti Jovan Vladimir smatra se nebeskim zaštitnikom Bara. Na ikonama se najčešće prikazuje u vladarskoj odeždi, sa krunom na glavi, krstom u jednoj ruci i svojom odsečenom glavom u drugoj, što simbolično svedoči o njegovom mučeničkom stradanju za veru.
Njegov život pokazuje da se svetost ne meri snagom vojske niti veličinom države, već vernošću Hristu i spremnošću da se istina brani čak i kada to zahteva najveću žrtvu. Zato se Sveti Jovan Vladimir i danas poštuje kao uzor hrišćanskog vladara, čoveka koji je zemaljsku vlast podredio Božjoj volji i postao prvi srpski svetac čije se ime poštuje više od hiljadu godina.
Uprkos teškim mučenjima, ostao je veran svojim uverenjima, dok je njegov sudija ubrzo doživeo iznenadnu kaznu, koja je šokirala vojni vrh.
Kao mladić, tajno je napustio porodicu i otišao među monahe, a ono što se potom dogodilo njegovoj majci i bratu ostalo je upamćeno u pravoslavnom predanju vekovima.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Na dan kada je suočen sa pretnjom stradanja u vreloj vodi, Sveti Patrikije ostaje nepokolebljiv u veri, a zajedno sa svojim saborcima završava život kao mučenik, ne odričući se Hrista.
U tuzlanski hram Uspenja Presvete Bogorodice stižu četiri arhijereja SPC, mitropolit Fotije i Hilandarski pojci, uz bogosluženje i program posvećen 850 godina od rođenja prvog srpskog arhiepiskopa.
Knez Duklje bio je zarobljenik, suprug Samuilove kćeri i pravedan vladar koji je stradao zbog prevare, a njegovo ime i danas okuplja hiljade vernika pred moštima i svetinjama koje se vezuju za njegov život.
U besedi za četvrtak prve sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički opisuje duhovni preokret u kome čovek, po sopstvenoj odluci, gubi unutrašnju zaštitu i ulazi u stanje koje menja njegovu prirodu iz temelja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Jovana Vladimira, kneza srpskog, i Svetog mučenika Vasiliska po starom i Svetog Mitrofana po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetkovinu Presvetog Tela i Krvi Hristove, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dok savremeni čovek brak sve češće posmatra kao prolazan odnos, veliki crkveni otac upozorava da razumevanje za ljudsku slabost postoji, ali da put ka opravdanju nema beskonačno mnogo koraka.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
U predanju Pravoslavne crkve čuva se svedočanstvo o mladoj hrišćanki iz 2. veka čija je nepokolebljiva vera, prema crkvenom sećanju, prkosila tamnici, vatri i lavovima – i ostavila trag koji se obeležava 26. maja.
Ovaj ugodnik Božji iz prvih vekova hrišćanstva ostavio je snažno svedočanstvo o hrabrosti: pomagao je zatvorenicima, javno ispovedio Hrista i nadživeo teška mučenja.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Jovana Vladimira, kneza srpskog, i Svetog mučenika Vasiliska po starom i Svetog Mitrofana po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetkovinu Presvetog Tela i Krvi Hristove, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Nakon što su Evtropije i Kleonik raspeti i izdahnuli 3. marta, Vasilisk je vraćen u tamnicu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu i po starom i Svetog Lukilijana i sa njim postradale po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetog Karla Lvangenskog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Car Konstantin je 313. godine doneo Milanski edikt, kojim je hrišćanstvo postalo zvanična religija, čime su zaustavljeni okrutni progoni hrišćana.
Već četrnaesti dan od dolaska Časnog pojasa u Hram Svetog Save, vernici iz različitih krajeva sveta i Srbije svedoče o iskustvu koje, kako kažu, prevazilazi samo čekanje i postaje lični čin vere i odricanja.
Obilazeći kolonu vernog naroda, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je da molitva Bogomajci treba da bude na usnama i u srcima vernih ne samo u nevolji, već i u danima radosti.
Na Duhovski ponedeljak, uprkos slaboj kiši, hiljade vernika i dalje su strpljivo čekale ispred Hrama Svetog Save da se poklone Časnim Pojasu.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Ako je Bog postao čovek i ako je materija u Hristu postala sredstvo spasenja, onda poštovanje sveštenih predmeta nije povratak paganskoj magiji, već svedočanstvo vere u osvećenje tvari, kaže otac Aleksandar.
Miris detinjstva i jednostavnih sastojaka koji su u domaćinstvima nekada stvarali najlepše slatke trenutke, bez mnogo truda.
Obilazeći kolonu vernog naroda, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je da molitva Bogomajci treba da bude na usnama i u srcima vernih ne samo u nevolji, već i u danima radosti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
