Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Čovek je od postanja stvoren da živi u zajednici sa Bogom. Ta istina, zapisana ne samo na stranicama Svetog pisma već i u iskustvu Crkve, prati istoriju ljudskog roda kroz vekove.
Kada je ta veza živa, čovek prepoznaje svoje mesto u svetu, razume smisao stradanja i nosi životne teškoće s nadom. Kada se, međutim, ta veza prekine ili oslabi, u srcu nastaje nemir koji se ne može lako umiriti.
Udaljavanje od Boga ne dešava se uvek kroz otvoreno poricanje vere. Češće dolazi kroz zaborav molitve, ravnodušnost prema duhovnom životu, kroz naviku da se oslanjamo isključivo na sopstvene snage. Tada se svakodnevni problemi umnožavaju, a ono što je nekada bilo podnošljivo postaje teško breme.
Čovek oseća da nosi teret koji prevazilazi njegove mogućnosti i da mu nedostaje oslonac koji ne pripada ovom svetu.
Pravoslavno iskustvo svedoči da se u takvom stanju i radost i žalost izjednačavaju u težini. Radost je kratkotrajna, a tuga dugotrajna. Čovek može imati spoljašnji mir, ali unutrašnji nemir ostaje prisutan. Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Nasuprot tome, približavanje Bogu menja unutrašnji poredak čoveka. Ne menja se odmah tok života niti nestaju bolesti, nepravde i iskušenja, ali se menja srce koje ih prima. U molitvi, u poverenju u Božiju promisao i u prihvatanju krsta, čovek pronalazi snagu koja mu ranije nije bila poznata. Tada i bol dobija dublji smisao, a stradanje se ne doživljava kao besmisleno.
O tome su govorili mnogi sveti ljudi, a jednostavnim i jasnim rečima to je izrazio i starac Pajsije:
- Kada se čovek udalji od Boga, tada život postaje mučenje. A kada se približi Bogu, svaka muka se pretvara u radost.
Mitropolit Antonije Blum ostavio je za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.
Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.
Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom.
Pravoslavna duhovna tradicija govori o potrebi svakodnevnog preispitivanja sebe, o priznavanju sopstvenih grešaka i o ličnoj odgovornosti za stanje duše.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Dok nas svakodnevno preplavljuju strahovi i brige, veliki duhovnik sa Svete Gore iz 20. veka nas uči da vera nije udaljena, već da živi u svakom pokretu i svakom trenutku našeg života, donoseći unutrašnji mir i snagu.
Njihova prisutnost nije upadljiva, ali je neizbrisiva.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
U besedi o Josifu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto zavist, kleveta i poniženje nisu kraj priče, već početak puta na kome Bog sam preuzima reč.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Srpska pravoslavna crkva podseća na običaj u kojem deca simbolično "vežu" majke, a žene uzvraćaju darovima, stvarajući nevidljive niti koje povezuju generacije i jačaju hrišćanski duh zajedništva.
Pravoslavni vernici po starom kalendaru slave Svetog Elevterija, dok se po novom kalendaru obeležava uspomena na Svete 20.000 mučenika nikomidijskih. Katolici slave praznik Svete porodice, dok Jevreji i muslimani dan posvećuju redovnim molitvama.
