Mitropolit Antonije Blum ostavio je za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.
Mitropolit Antonije Blum, jedan od najznačajnijih pravoslavnih misionara 20. veka, često je naglašavao da se vera najjasnije vidi u trenucima oskudice.
Kao primer često je, bez trunke samohvale, navodio događaj iz oktobra 1974. godine, iz vremena kada je služio u ruskoj pravoslavnoj misiji u Svetoj zemlji.
U to vreme primao je mesečnu platu od svega 20 dolara.
Nije krio da se zbog toga žalio nadležnima.
- Teško je živeti od ove sume - rekao je tada predsedniku misije.
Odgovor koji je dobio bio je kratak:
- Kad naučiš da štediš, biće ti dovoljno.
Kraj meseca dočekao je sa samo jednim dolarom, namenjenim za hleb i šećer.
Na putu ka Jerusalimu zatekao se pred Damaskim vratima, gde su sedeli prosjaci - prizor koji je, kako je govorio, bio "dušerazdirući", jer su na sav glas molili za pomoć.
Suočen s njihovom bedom, našao se pred teškom odlukom.
- Savest i zdrav razum borili su se u mom srcu - zapisao je kasnije.
Jedan glas ga je upozoravao da ne ostane bez osnovnih namirnica, dok ga je drugi opominjao:
- Gde ti je vera u Svevišnjega?
Posle kratke, ali snažne unutrašnje borbe, odlučio je da poslednji novac podeli siromašnima.
- Dobro delo je vrednije i od krajnje neophodnih namirnica - zaključio je u tom trenutku. Ostao je bez ičega, ali, kako kaže, "mirne savesti i dirnut molitvama siromaha“.
Bez hleba i šećera, krenuo je prema Crkvi Vaskrsenja, grobu Isusa Hrista... Nedugo zatim sreo je poznanika Abdula, arapskog hrišćanina, koji mu je prišao sa rečima zahvalnosti:
- Oče, želim da vam izrazim zahvalnost.
Abdul mu je potom uručio dar – pet kilograma šećera i novac – uz molbu:
- Molite se za moje i ženine roditelje.
- Nisam mogao da verujem svojim očima - zapisao je mitropolit Blum i istakao da je zaplakao od radosti. Shvatio je da Gospod uzvraća ne po ljudskoj logici, već po meri ljubavi.
Na kraju je citirao svetog Jovana Zlatoustog: "Mi bedni grešnici nikada ne možemo učiniti dar Bogu. Možemo se samo truditi, a Bog na naše napore uzvraća zlatnicima, zato što je On ljubav".
Mitropolit Antonije Blum upokojio se 2003. godine, ostavivši za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega. Čovekovo srce stvoreno je za mir, čistotu i blagost, dok gnev izvire iz gordosti. Pravoslavlje naglašava da roditelj treba da bude blizak detetu, ali ne i potčinjen. Bogohulne misli se javljaju iznenada, protiv čovekove volje, i donose ružne, neprimerene predstave o onome što je verniku najsvetije.
Pravoslavna-srbija.com
Duhovna riznica
14:00 | 19.11.2025
OVO JE JEDINA STVAR ZA KOJU SE VREDI BORITI U ŽIVOTU! Sveti Serafim Rouz kaže da nam to istinski samo duša i ište
Duhovna riznica
14:00 | 03.12.2025
NA OVE LJUDE IMAMO PRAVO DA SE NALJUTIMO: Shiiguman Sava otkriva kad gnev prestaje da bude greh i zbog čega
Duhovna riznica
14:00 | 04.12.2025
ZAŠTO POJEDINA DECA, KAD ODRASTU, POSTAJU OKRUTNA I PREMA RODITELJIMA I PREMA OKOLINI: Starac Porfirije o kobnoj grešci u vaspitanju
Duhovna riznica
14:00 | 13.12.2025
AKO VAM OVAKVE MISLI PADNU NA PAMET, NIKOME I NE SPOMINJITE: Sveti Pajsije o najopasnijoj demonskoj zamci
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
