Nije čoveku dato da bude sudija bližnjima, niti da meri tuđu veru i padove, već da bdije nad sopstvenim mislima, rečima i delima.
U vremenu u kojem su brzina života i stalna izloženost tuđim sudbinama postali svakodnevica, čovek sve češće zaboravlja da pogleda u sopstveno srce. Lakše je govoriti o drugima nego suočiti se sa sobom, lakše je uočiti tuđe slabosti nego priznati sopstvene.
Upravo u toj sklonosti ka osuđivanju, mnogi duhovnici vide jednu od najvećih opasnosti po dušu savremenog čoveka.
Pravoslavno učenje neprestano podseća da je put spasenja ličan i tih, ispunjen pokajanjem, smirenjem i unutrašnjim preispitivanjem.
Nije čoveku dato da bude sudija bližnjima, niti da meri tuđu veru i padove, već da bdije nad sopstvenim mislima, rečima i delima.
U svakodnevnim odnosima, gde se lako rađaju osuda, zavist i gnev, vernik je pozvan na drugačiji odgovor - na ćutanje, razumevanje i molitvu.
Mnogi zaboravljaju da svaka izgovorena reč o drugome, naročito ona koja nosi težinu osude, najpre ranjava onoga koji je izgovara. Umesto da donese istinu, ona često produbljuje udaljenost među ljudima i udaljava čoveka od Boga.
Duhovni život, kako uče Sveti oci, počinje onog trenutka kada čovek prestane da ispituje tuđe grehe i počne da oplakuje svoje.
Zato se u pravoslavnoj tradiciji naročito naglašava značaj unutrašnje borbe i stalnog vraćanja sebi. U toj borbi nema mesta za gordost ni za nadmoć nad drugima, već samo za iskreno pokajanje i želju za ispravljenjem.
Čovek koji poznaje svoje slabosti ne nalazi zadovoljstvo u razotkrivanju tuđih.
U tom duhu odzvanjaju i reči Sveti Jovan Zlatousti:
"Niko te nije postavio za sudiju tuđih postupaka niti za islednika tuđih grehova. Dužan si da sudiš sebi samome, a ne drugima. Jer, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kažnjava nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1. Kor. 11, 31-32). A ti si izokrenuo taj poredak! Previđaš i svoje velike i svoje male grehe, a kod drugih detaljno razmatraš svaki greh".
Svaki susret sa drugim čovekom prilika je da pokažemo kakvi smo u dubini duše.
Crkva podseća da rat nikada ne donosi istinsku pobedu, već samo stradanje, razaranje i nove podele među ljudima.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
Pravoslavno predanje uči da se odnos sa Bogom ne stvara naglo niti samo spoljašnjim pravilima, već promenom srca i načina života.
Oslanjajući se na logiku da je prvi stvoren čovek ujedno morao biti i prvi koji je umro, ljudi su uvereni da je Adam prvi i umro.
Ovaj ugodnik Božji iz prvih vekova hrišćanstva ostavio je snažno svedočanstvo o hrabrosti: pomagao je zatvorenicima, javno ispovedio Hrista i nadživeo teška mučenja.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve u besedi u hramu Svetog Georgija poručio da se istinska pobeda ne meri moći, već vernošću Hristovom pozivu i zajednicom koja prevazilazi pravila ovog sveta.
Od antičkih predstava jahača do pravoslavne ikonografije, lik Svetog Georgija otkriva slojevito tumačenje borbe, vere i unutrašnje promene, koje i danas privlače pažnju vernika i umetnika.
Svetogorski duhovnik objasnio je da, kada se reči pretvore u teret, treba posegnuti za jednostavnost koja razbija strah i vraća mir u molitvu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Otac Gojko, nekadašnji rektor Cetinjske bogoslovije, podelio je lično iskustvo koje ga je, kako sam kaže, postidelo i duboko poučilo.
Hrišćansko učenje jasno naglašava da je osuda greh, jer jedini pravi sudija svih ljudskih dela je Bog.
Sveti Teofan ukazuje na to da mnogi ljudi ne shvataju ozbiljnost sablazni, kao ni greh osuđivanja. Sablaznitelj može biti slep za posledice svojih postupaka, šireći nesreću i zlo, dok osuđivač već nosi teret svoje grešnosti. Zbog toga ljudi često žive neoprezno, ne razmišljajući o tome da svojim ponašanjem mogu postati uzrok greha drugih, dok u isto vreme nisu svesni vlastite krivice. Njegova poruka je, dakle, poziv na opreznost i odgovornost u životu. Poziva ljude da razmišljaju o svojim postupcima i rečima, da ne budu izvor sablazni i greha za druge, i da budu svesni ozbiljnosti greha osuđivanja.
Sveti Teofan, kroz ovaj događaj, ukazuje na to da se vrlo često ono što spolja izgleda kao revnost prema zakonu, u stvari skriva duh osuđivanja i ogovaranja. Takav duh je prisutan u ljudima koji, umesto da traže opravdanje za postupke drugih, uvek nastoje da ih vide u negativnom svetlu. Ovaj duh osuđivanja, kako napominje Sveti Teofan, potiče iz nesavršenosti samog srca, jer ljudi skloni osudi često to čine kako bi opravdali svoje vlastite slabosti i greške. On nas upozorava da smo skloni da prebrzo donosimo zaključke o postupcima drugih, bez da uzmemo u obzir širu sliku ili unutrašnje motive tih postupaka.
Oslanjajući se na logiku da je prvi stvoren čovek ujedno morao biti i prvi koji je umro, ljudi su uvereni da je Adam prvi i umro.
Svetogorski duhovnik objasnio je da, kada se reči pretvore u teret, treba posegnuti za jednostavnost koja razbija strah i vraća mir u molitvu.
U besedi za sredu 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Žički i Ohridski objašnjava kako se čovekov unutrašnji pogled može neprimetno zamutiti i zašto to utiče na njegovu sposobnost da prepozna istinu.
Svetogorski starac opisuje zašto se vera ne gubi odjednom, nego polako, i zašto se povratak ne dešava preko noći, već kroz godine borbe i upornosti.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Smisao i značaj ovog praznika, dana koji povezuje Vaskrsenje i dolazak Svetog Duha, objašnjava teolog Branislav Ilić.
U besedi za sredu 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Žički i Ohridski objašnjava kako se čovekov unutrašnji pogled može neprimetno zamutiti i zašto to utiče na njegovu sposobnost da prepozna istinu.
Jednostavna riba iz atonskih kuhinja otkriva kako se od nekoliko osnovnih namirnica pravi jelo koje spaja post, tradiciju i miris Mediterana
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
