Sveti Teofan u misli za 26. petak po Pedesetnici upozorava na ozbiljnost greha sablažnjivanja i osuđivanja, koji su u očima Božijim izuzetno veliki grehovi. On ističe da su ljudi često nesvesni štete koju nanose svojim rečima i delima, posebno kad ne vode računa o tome kako njihov ponašanje utiče na druge, dovodeći ih u iskušenje ili greh. Sablaznitelja, onoga ko svojim postupcima ili rečima odvraća druge od ispravnog puta, čekaju teške posledice, ali, kako Teofan naglašava, kazna je odložena za Sudnji dan, jer je Božija milost tu da pruži šansu za ispravljenje.
Sveti Teofan dalje ukazuje na to da mnogi ljudi ne shvataju ozbiljnost sablazni, kao ni greh osuđivanja. Sablaznitelj može biti slep za posledice svojih postupaka, šireći nesreću i zlo, dok osuđivač već nosi teret svoje grešnosti. Zbog toga ljudi često žive neoprezno, ne razmišljajući o tome da svojim ponašanjem mogu postati uzrok greha drugih, dok u isto vreme nisu svesni vlastite krivice.
Njegova poruka je, dakle, poziv na opreznost i odgovornost u životu. Poziva ljude da razmišljaju o svojim postupcima i rečima, da ne budu izvor sablazni i greha za druge, i da budu svesni ozbiljnosti greha osuđivanja. On upozorava na opasnost duhovnog slepila i nepažnje, koja može dovesti do ozbiljnih posledica kako u ovom životu, tako i na onom svetu.
"Nije moguće da ne dođu sablazni; ali teško onome preko koga dolaze (Lk.17,1). Radi se o tome da ne treba živeti bez opreznosti. Treba dobro da pazimo da nekoga ne sablaznimo. Razum se nadima i ni na koga ne gleda. Međutim, unaokolo budi sablazni delom, a još više rečju. Sablazan raste i uveličava bedu samog sablaznitelja. On to ne oseća i još više širi sablazan. Sreća da se pretnja Božija za sablazan ovde na zemlji gotovo i ne ispunjava, u očekivanju ispravljenja. Kazna je odložena za Budući sud. Tek tada će sablaznitelji osetiti koliko je veliko zlo sablazan. Ovde skoro niko i ne misli da li svojim rečima i delima sablažnjava ili ne sablažnjava one koji ga okružuju. Dva greha, vrlo velika u očima Božijim, ljudi gotovo u potpunosti zanemaruju: sablazan i osuđivanje. Za sablaznitelja je, po reči Gospodnjoj, bolje da nije živ; onaj, pak, koji osuđuje već je osuđen. Međutim ni jedan ni drugi uopšte ne ne razmišljaju. Čak ne mogu ni reći da su grešni u nečem sličnom. Kakvo nas samo oslepljenje okružuje i kako neoprezno hodimo usred smrti!"
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ. On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno. Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
Sveti Teofan objašnjava da vera nije samo mentalni čin ili razmišljanje, već obuhvata celokupno biće čoveka. Vera znači potpuno oslanjanje na Boga, poverenje u njega i potpunu predanost. Čovek koji veruje u Boga nije samo onaj ko ga priznaje svojim umom, već onaj koji se potpuno oslanja na Božiju pomoć i čiji je odnos prema Njemu poput odnosa deteta prema ocu. Verovati znači potpuno se osloniti na Boga i imati nadu da će On pomoći, jer vera u Gospoda nije samo intelektualna, već duboko ukorenjena u srcu. Kroz ovaj odnos poverenja i vere, čovek otvara vrata Božje milosti.
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
