Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
U pravoslavnom učenju osuđivanje drugog čoveka smatra se jednim od najopasnijih duhovnih padova, jer u sebi nosi skriveno udaljavanje od ljubavi, smirenja i razumevanja prema bližnjem.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom. Umesto da se bavi sopstvenim duhovnim rastom, on počinje da meri, procenjuje i presuđuje životu drugoga, čime se narušava duh zajedništva i bratske ljubavi koji je temelj hrišćanskog života.
U pravoslavnoj tradiciji naglašava se da osuda nije samo izgovorena reč ili misao, već stanje srca u kojem čovek gubi sposobnost da u drugome vidi brata. Umesto razumevanja i saosećanja, pojavljuju se hladnoća i udaljenost, a čovek počinje da posmatra bližnje kroz njihove slabosti. Takav odnos lako vodi ka ogorčenju, podelama i duhovnoj pustoši, jer se srce zatvara za ljubav koja je osnovna zapovest hrišćanskog života.
Zato mnogi duhovnici ukazuju da je put suprotan osudi - put smirenja, samopreispitivanja i milosrđa. Kada čovek počne da gleda u sopstvene slabosti i da se trudi da ih ispravi, tada nestaje potreba da se bavi tuđim greškama. U takvom stanju srce postaje sposobno da razume i da pomogne drugome, umesto da ga odbacuje.
O uzroku osude govorio je teolog i psihoterapeut Danilo Mihajlović, koji ističe da iza takvog ponašanja često stoji unutrašnja nemoć i neizgovorena potreba za pomoći:
- Kad god osuđujemo drugog, mi samo, u stvari, ispovedamo, sopstvenu nemoć da pomognemo sebi. I to je jedan potajni poziv u pomoć. A kad neko nas osuđuje, on nas nesvesno poziva da mu pomognemo, da naš odnos prema njemu bude s više ljubavi odnosno da imamo više ljubavi, mi koliko možemo.
Kako naglašava, onaj koji ima sopstveni mir, nema potrebu da osuđuje.
- Kada neko pronađe svetlost, on nema potrebu da ide u mrak, da tamo tumara i gleda šta je tamo ispod nekog kamena. On je našao svetlost - ističe Mihajlović.
Hrišćansko učenje jasno naglašava da je osuda greh, jer jedini pravi sudija svih ljudskih dela je Bog.
Otac Gojko, nekadašnji rektor Cetinjske bogoslovije, podelio je lično iskustvo koje ga je, kako sam kaže, postidelo i duboko poučilo.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
Svetitelj upozorava da sukob može biti završen spolja, dok u čoveku nastavlja da traje mnogo duže i polako zauzima sve više prostora.
Odlikovao se i darom proroštva, a za života je počinio mnoga čudesa i isceljenja.
Profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava na moguću promenu odnosa među pomesnim crkvama i novo približavanje Zapadu.
Pravoslavni teolog Andrea Kereš objavila je snimak svadbenog veselja koji je veoma brzo privukao pažnju na društvenim mrežama.
Ispod površine akumulacije ponovo su se pojavili ostaci starog Karakurta, sela koje je potopljeno, a čiji verski objekti svedoče o zajedničkom životu muslimana i hrišćana.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Nije čoveku dato da bude sudija bližnjima, niti da meri tuđu veru i padove, već da bdije nad sopstvenim mislima, rečima i delima.
Sveti Teofan ukazuje na to da mnogi ljudi ne shvataju ozbiljnost sablazni, kao ni greh osuđivanja. Sablaznitelj može biti slep za posledice svojih postupaka, šireći nesreću i zlo, dok osuđivač već nosi teret svoje grešnosti. Zbog toga ljudi često žive neoprezno, ne razmišljajući o tome da svojim ponašanjem mogu postati uzrok greha drugih, dok u isto vreme nisu svesni vlastite krivice. Njegova poruka je, dakle, poziv na opreznost i odgovornost u životu. Poziva ljude da razmišljaju o svojim postupcima i rečima, da ne budu izvor sablazni i greha za druge, i da budu svesni ozbiljnosti greha osuđivanja.
Sveti Teofan, kroz ovaj događaj, ukazuje na to da se vrlo često ono što spolja izgleda kao revnost prema zakonu, u stvari skriva duh osuđivanja i ogovaranja. Takav duh je prisutan u ljudima koji, umesto da traže opravdanje za postupke drugih, uvek nastoje da ih vide u negativnom svetlu. Ovaj duh osuđivanja, kako napominje Sveti Teofan, potiče iz nesavršenosti samog srca, jer ljudi skloni osudi često to čine kako bi opravdali svoje vlastite slabosti i greške. On nas upozorava da smo skloni da prebrzo donosimo zaključke o postupcima drugih, bez da uzmemo u obzir širu sliku ili unutrašnje motive tih postupaka.
Posebno je opasno podsmevati se drugome kada mislimo da smo u nečemu bolji, uspešniji ili moralniji.
Svetitelj upozorava da sukob može biti završen spolja, dok u čoveku nastavlja da traje mnogo duže i polako zauzima sve više prostora.
Profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava na moguću promenu odnosa među pomesnim crkvama i novo približavanje Zapadu.
Pravoslavni teolog Andrea Kereš objavila je snimak svadbenog veselja koji je veoma brzo privukao pažnju na društvenim mrežama.
Ispod površine akumulacije ponovo su se pojavili ostaci starog Karakurta, sela koje je potopljeno, a čiji verski objekti svedoče o zajedničkom životu muslimana i hrišćana.
Sveti oci su uvek naglašavali da, ma kakvo dete da je, ne treba ga posmatrati kao problem koji treba "slomiti“, već kao ličnost koju treba oblikovati.
Duša poseduje svojevrsni duhovni mehanizam upravljanja telom, a kao primer za to je fantomski bol, tvrdi otac Danil.
Sveti oci nisu slučajno uzdržanje od hrane, kao i od alkohola, smatrali važnim delom duhovne borbe.
U srpskom narodu ovaj dan poznat je i kao jesenji Sveti Jovan i Jovan Glavosek.
Krompir, crni luk i jaja uz malo masti daju jelo koje je nekada bilo jednostavno rešenje za gladne pastire i ukućane.
Njihov spomen vezivao se za obnovljeni hram u Jasenovcu osamdesetih godina i kalendare Slobodne mitropolije u Novoj Gračanici, a zatim je odlukom Svetog arhijerejskog sabora iz 2010. godine ustanovljen za celu Srpsku pravoslavnu crkvu.
Porodica je u središtu hrišćanskog života, pa se i prostor u kojem ona živi ne posmatra samo kao građevina, već kao mesto zajedništva i porodičnog života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
