Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
U pravoslavnom učenju osuđivanje drugog čoveka smatra se jednim od najopasnijih duhovnih padova, jer u sebi nosi skriveno udaljavanje od ljubavi, smirenja i razumevanja prema bližnjem.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom. Umesto da se bavi sopstvenim duhovnim rastom, on počinje da meri, procenjuje i presuđuje životu drugoga, čime se narušava duh zajedništva i bratske ljubavi koji je temelj hrišćanskog života.
U pravoslavnoj tradiciji naglašava se da osuda nije samo izgovorena reč ili misao, već stanje srca u kojem čovek gubi sposobnost da u drugome vidi brata. Umesto razumevanja i saosećanja, pojavljuju se hladnoća i udaljenost, a čovek počinje da posmatra bližnje kroz njihove slabosti. Takav odnos lako vodi ka ogorčenju, podelama i duhovnoj pustoši, jer se srce zatvara za ljubav koja je osnovna zapovest hrišćanskog života.
Zato mnogi duhovnici ukazuju da je put suprotan osudi - put smirenja, samopreispitivanja i milosrđa. Kada čovek počne da gleda u sopstvene slabosti i da se trudi da ih ispravi, tada nestaje potreba da se bavi tuđim greškama. U takvom stanju srce postaje sposobno da razume i da pomogne drugome, umesto da ga odbacuje.
O uzroku osude govorio je teolog i psihoterapeut Danilo Mihajlović, koji ističe da iza takvog ponašanja često stoji unutrašnja nemoć i neizgovorena potreba za pomoći:
- Kad god osuđujemo drugog, mi samo, u stvari, ispovedamo, sopstvenu nemoć da pomognemo sebi. I to je jedan potajni poziv u pomoć. A kad neko nas osuđuje, on nas nesvesno poziva da mu pomognemo, da naš odnos prema njemu bude s više ljubavi odnosno da imamo više ljubavi, mi koliko možemo.
Kako naglašava, onaj koji ima sopstveni mir, nema potrebu da osuđuje.
- Kada neko pronađe svetlost, on nema potrebu da ide u mrak, da tamo tumara i gleda šta je tamo ispod nekog kamena. On je našao svetlost - ističe Mihajlović.
Hrišćansko učenje jasno naglašava da je osuda greh, jer jedini pravi sudija svih ljudskih dela je Bog.
Otac Gojko, nekadašnji rektor Cetinjske bogoslovije, podelio je lično iskustvo koje ga je, kako sam kaže, postidelo i duboko poučilo.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Recept koji se vekovima prenosi iz sveske u svesku čuva sećanje na vreme kada je jednostavno testo sa sirom bilo znak i običaja i domaće raskoši.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Nije čoveku dato da bude sudija bližnjima, niti da meri tuđu veru i padove, već da bdije nad sopstvenim mislima, rečima i delima.
Sveti Teofan ukazuje na to da mnogi ljudi ne shvataju ozbiljnost sablazni, kao ni greh osuđivanja. Sablaznitelj može biti slep za posledice svojih postupaka, šireći nesreću i zlo, dok osuđivač već nosi teret svoje grešnosti. Zbog toga ljudi često žive neoprezno, ne razmišljajući o tome da svojim ponašanjem mogu postati uzrok greha drugih, dok u isto vreme nisu svesni vlastite krivice. Njegova poruka je, dakle, poziv na opreznost i odgovornost u životu. Poziva ljude da razmišljaju o svojim postupcima i rečima, da ne budu izvor sablazni i greha za druge, i da budu svesni ozbiljnosti greha osuđivanja.
Sveti Teofan, kroz ovaj događaj, ukazuje na to da se vrlo često ono što spolja izgleda kao revnost prema zakonu, u stvari skriva duh osuđivanja i ogovaranja. Takav duh je prisutan u ljudima koji, umesto da traže opravdanje za postupke drugih, uvek nastoje da ih vide u negativnom svetlu. Ovaj duh osuđivanja, kako napominje Sveti Teofan, potiče iz nesavršenosti samog srca, jer ljudi skloni osudi često to čine kako bi opravdali svoje vlastite slabosti i greške. On nas upozorava da smo skloni da prebrzo donosimo zaključke o postupcima drugih, bez da uzmemo u obzir širu sliku ili unutrašnje motive tih postupaka.
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 3. sedmice po Vaskrsu osvetljava se trenutak kada apostoli ne dolaze do istine putem razmišljanja, već kroz susret koji ih postavlja pred činjenicu kojoj se više ne traži objašnjenje.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Simeona, episkopa persijskog, po starom i Svetog mučenika Terentija i druge s njim po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Ozane Kotorske i Blaženog Jakova Zadranina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
