Sveti Teofan u svojoj misli za subotu 21. po Pedesetnici kroz događaj iz Evanđelja po Luki (6, 1-2), kada su fariseji ukorili Isusove učenike zbog trganja klasja u subotu, ukazuje na duboku opasnost od osuđivanja i ogovaranja. Fariseji su smatrali da su učenici prekršili zakon jer su u subotu, koja je bila dan posvećen odmoru, trgali klasje i jeli. Međutim, Gospod je objasnio da njihov postupak nije bio grešan, jer nije imao nikakav ozbiljan prekršaj prema duhu zakona.
Sveti Teofan, kroz ovaj događaj, ukazuje na to da se vrlo često ono što spolja izgleda kao revnost prema zakonu, u stvari skriva duh osuđivanja i ogovaranja. Takav duh je prisutan u ljudima koji, umesto da traže opravdanje za postupke drugih, uvek nastoje da ih vide u negativnom svetlu. Ovaj duh osuđivanja, kako napominje Sveti Teofan, potiče iz nesavršenosti samog srca, jer ljudi skloni osudi često to čine kako bi opravdali svoje vlastite slabosti i greške.
On nas upozorava da smo skloni da prebrzo donosimo zaključke o postupcima drugih, bez da uzmemo u obzir širu sliku ili unutrašnje motive tih postupaka. Gospod nije osudio učenike, jer je znao da su njihovi postupci bili opravdani okolnostima. Sveti Teofan nas podseća da pravi pravdoljubivi čovek nikada neće biti brz u osuđivanju drugih, jer razume da je lako napraviti grešku, a još teže biti ispravan u osećanjima i delima.
"Gospodnji učenici su trgali klasje, trli rukama i jeli u subotu. Dakle, činjahu dela vrlo malo važna i po spoljašnjosti i po suštini svojoj. Međutim, fariseji nisu izdržali već ih ukoriše (Lk.6,1-2). Šta ih je navelo da povedu reč o tome? Po spoljašnjosti – nerazumna revnost, a u suštini – duh ogovaranja. Taj duh se kači za sve, i sve predstavlja u mračnom vidu bezakonja i pogubnosti. Ta nemoć je u većoj ili manjoj meri, gotovo opšta za ljude koji ne paze na sebe. Reči se još i mogu izbeći, ali od osuđivačkih misli retko ko će uspeti da se uzdrži. Neko čuči pored srca i podstiče ga na osuđivanje. Ono počinje da toči osuđivanje. U isto vreme ogovarač je i sam spreman na rđava dela, čim ga niko ne vidi. On nepromenjivo stoji u rđavom nastrojenju u svakom pogledu. Izgleda da on zato i sudi i osuđuje da bi osećanje pravde, koje je pogođeno i prigušeno u njemu samome, nadoknadio napadima na druge, premda i neopravdanim. Onaj, pak, ko je pravdoljubiv i koji stoji u pravdi, zna kako je teško biti ispravan na delu, a još teže u osećanjima, te nikada neće početi da osuđuje. On je pre gotov da snishođenjem pokrije ne samo male nego i velike prestupe drugih. Gospod nije sudio farisejima koji su ogovarali, nego im je snishodljivo objasnio da su učenici pribegli postupku koji svako može lako da opravda, ukoliko ga prosudi kako treba. I gotovo uvek biva ovako: rasudi o postupku bližnjeg i naći ćeš da on uopšte nema onaj težak i užasan karakter, koji se nama prikazivao na prvi pogled".
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Sveti Teofan upućuje na protivrečnosti u ljudskom ponašanju, koje se ogledaju u tome da ljudi, iako svesni postojanja zla i greha, odbacuju istinu i biraju put samouništenja. Zanimljivo je i to što ljudi koji ne veruju, kao i oni koji su "strastoljupci", često odbacuju postojanje Satane i nečistih duhova, što je samo još jedno iskušenje koje dolazi od tame – to su, kako Sveti Teofan kaže, "nečisti duhovi“ koji obmanjuju ljude i šire mračnu, zabludnu filozofiju o svetu. Sveti Teofan tako upozorava na opasnost odbacivanja vere i duhovnih istina, naglašavajući da, iako ljudski um može biti obmanut, istina je uvek prisutna.
Sveti Teofan ukazuje i na to da istinski hrišćanin, koji se drži straha Božijeg, ne nameće svoje stavove drugima, već ih izdvaja kroz smirenost i ljubav prema bližnjem. Takav čovek ne žudi za sukobima, već pažljivo i smireno živi, pokazujući svojim postupcima da nije sudija drugih, već miran vodič u svom ličnom životu i životu porodice. Pokušaj da se postane "samozvani učitelj“ vodi ka suprotnom - do izazivanja nesporazuma i prepoznavanja u tom postupku arogancije, koja ne doprinosi duhovnom napretku. Prava hrišćanska revnost, bez obzira na okolnosti, mora biti utemeljena u smirenju i blagorazumnosti.
Ljubopitljivost se, kaže Sveti Teofan, ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom Pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“ On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
