Sveti Teofan u misli za 20. petak po Pedesetnici razmatra duboku zagonetku neverovanja i otpora prema istini, koju je ljudska priroda često sklona negirati, uprkos očiglednoj stvarnosti i jasnim dokazima o postojanju Boga, istine i dobra. Kroz citat iz Svetog Evanđelja (Lk. 7, 31), gde Isus postavlja pitanje "S kime ću uporediti ljude ovoga roda?", Sveti Teofan ukazuje na to da je neverje u osnovi neobjašnjivo, jer postoji jasna i očigledna osnova za veru u postojanje Boga, dok ljudi i dalje biraju da veruju u suprotno.
Sveti Teofan upućuje na protivrečnosti u ljudskom ponašanju, koje se ogledaju u tome da ljudi, iako svesni postojanja zla i greha, odbacuju istinu i biraju put samouništenja. Zanimljivo je i to što ljudi koji ne veruju, kao i oni koji su "strastoljupci", često odbacuju postojanje Satane i nečistih duhova, što je samo još jedno iskušenje koje dolazi od tame – to su, kako Sveti Teofan kaže, "nečisti duhovi“ koji obmanjuju ljude i šire mračnu, zabludnu filozofiju o svetu.
Sveti Teofan tako upozorava na opasnost odbacivanja vere i duhovnih istina, naglašavajući da, iako ljudski um može biti obmanut, istina je uvek prisutna. Neverje, prema njegovim rečima, nije samo intelektualni, već i moralni problem – to je odbacivanje svetlosti i sklonost ka tami, koja se, nažalost, često prikazuje kao nešto "razumno" i "prirodno".
"S kime ću uporediti ljude ovoga roda (Lk.7,31), tj. nevernike? Gospod to pitanje postavlja kao u nedoumici. Zar mi nećemo još više biti u čuđenju povodom javljanja neverja? Mi smo začuđeni pred nedoumicom: kako ići protiv svestrane očevidnosti? Međutim, ipak idu. Što se satana protivi – nije čudno. Samo ime je takvo: protivnik istine i dobra. On jasno vidi da Bog postoji, da će mu suditi i da će biti osuđen, da mu je kazna već pripremljena. Pa ipak, sve ide protiv – i ne radi čega drugoga, nego samo radi zla, tj. na veću svoju pogibao. Zar ne vlada isti duh bogoborstva i u onima koji ne veruju? U krajnjem slučaju, po pojmovima koje imamo o duši i njenim dejstvima, neverje je pri svoj očevidnoj osnovanosti vere – neobjašnjivo. Neobjašnjivo je i ropstvo grešnika grehu i nakon što jasno uvidi da ga greh vodi u propast. I do kakve se samo protivrečnosti dolazi! Samo oni koji ne veruju i strastoljupci odbacuju postojanje satane i nečistih duhova. Oni kojima bi više od svih priličilo da su na njihovoj strani, sasvim odstupaju od njih. No, zar nije i samo to mišljenje od nečistih duhova? Tamni ljube tamu i uče govoriti da ih nema, i da se u naravstvenom svetu sve vrši samo od sebe, bez njihovih zamki i lukavstava".
Sveti Teofan naglašava da se bez Božje pomoći teško postiže stvarni uspeh, i to ne samo u duhovnom smislu, već i u svakodnevnom životu. Kada se oslanjamo samo na sopstvene snage, često se suočavamo sa neuspehom. Međutim, kada se povežemo s Gospodom i tražimo Njegovu pomoć, naš trud može doneti plodove. On takođe upozorava na opasnost od spoljašnjeg izgleda dobrih dela koja, bez Božje blagoslova, ne nose pravu vrednost. U suštini, on poziva ljude da prepoznaju značaj duhovne povezanosti s Bogom kako bi njihov trud imao stvarnu težinu i smisao.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
U svojoj misli za 19. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan naglašava duboku povezanost između opraštanja grehova i isceljenja. Kroz događaj iz Lukinog evanđelja, kada Isus Hristos oprašta grehe uzetome pre nego što ga isceljuje, ilustrira tu povezanost. Sveti Teofan objašnjava da opraštanje grehova predstavlja unutrašnje, duhovno čudo, dok je isceljenje fizičko čudo koje se dešava na spoljašnjem planu. Ova dva aspekta – duhovno i fizičko – nisu odvojena, već se nadopunjuju.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
