Sveti Teofan nas u svojoj misli za 19. petak po Pedesetnici podseća na reči Gospodnje koje govore o blagoslovu siromašnih, gladnih, onih koji plaču i osramoćenih. Iako se na prvi pogled čini da ovi stanja donose samo tugu, on nas poziva da ih sagledamo iz duhovne perspektive.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju.
Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Na taj način, on poziva vernike da prepoznaju vrednost siromaštva, nevolja i skromnosti, koje mogu postati sigurni okviri u kojima se može razvijati duhovnost i dostići pravi smisao života. U tom duhu, svi mi možemo pronaći blagoslov čak i u najtežim okolnostima.
"Gospod govori da su blaženi siromašni, gladni, oni koji plaču, osramoćeni (Lk.6,20-23), premda pod uslovom da se trpljenja drže Sina Čovečijeg radi. Blaženim se, dakle, naziva život koji je ispunjen nevoljama i lišavanjima svake vrste. Uteha, sitost u svemu, počast, po ovoj reči, ne predstavljaju nikakvo blago. A tako i jeste. Međutim, dok boravi u njima, čovek toga nije svestan. Tek kada se oslobodi od očaranosti njima, on vidi da ne predstavljaju nikakvo blago, već da samo nose njegov prizrak. Duša ne može bez uteha, ali njih ne treba tražiti u čulnome; ona ne može bez vrednosti, ali one nisu u zlatu i srebru, u raskošnim kućama i odećama, niti u spoljašnjoj punoti; ona ne može bez časti, ali se ona ne sastoji u ropskom ljudskom klanjanju. Postoji druga vrsta uteha, drugo izobilje, druga počast – duhovne prirode, koja je srodna duši. Ko ih nađe, više neće hteti ono spoljašnje. I ne samo da ga neće hteti, nego će ga i prezirati i mrzeti budući da sprečava javljanje i viđenje onog duhovnog, i budući da dušu drži u mraku, opijenosti i grehu. Zbog toga oni iz sve duše pretpostavljaju siromaštvo, nevolje i svoju neznatnost. Oni se u njima osećaju dobro, kao u nekoj sigurnoj ogradi od očaranosti obmanama sveta. Međutim, šta da rade oni koji sve to spoljašnje imaju bez vlastite želje? Oni treba da se, po reči svetog apostola, prema svemu tome odnose – kao da ništa nemaju (1.Kor.7,30)".
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Sveti Teofan dalje objašnjava da oproštaj grehova nije nešto što se može postići samostalno, već je to proces koji zahteva posvećenost i odlučnost da se ne podleže grehovnim navikama. Uloga Hrista kao našeg zastupnika kod Oca je neprocenjiva, jer nas jedino njegova žrtva može osloboditi od posledica naših grehova. On ukazuje na značaj Božanske blagodati, koja se daruje onima koji veruju. Ova pomoć, koja dolazi kroz Svetog Duha, omogućava nam da se oslobodimo greha i da živimo u skladu s učenjima Hrista. Oni koji ometaju veru u Gospoda smatraju se "večnim zločincima“, jer se protive istini koja je poznata svima i koja donosi večnu štetu.
Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada. On, takođe, ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka.
