Sveti Teofan u svojoj misli za 18. subotu po Pedesetnici naglašava ključne aspekte koji su od esencijalnog značaja za spasenje duše. Njegove reči podsećaju nas na to da je vera u Hrista jedini put ka oproštaju grehova. U citatu "Ako ne poverujete da ja jesam, umrećete u gresima svojim“ (Jn. 8,24), on jasno stavlja do znanja da bez istinske vere u Sina Božijeg nema mogućnosti za spasenje.
Sveti Teofan dalje objašnjava da oproštaj grehova nije nešto što se može postići samostalno, već je to proces koji zahteva posvećenost i odlučnost da se ne podleže grehovnim navikama. Uloga Hrista kao našeg zastupnika kod Oca je neprocenjiva, jer nas jedino njegova žrtva može osloboditi od posledica naših grehova.
On ukazuje na značaj Božanske blagodati, koja se daruje onima koji veruju. Ova pomoć, koja dolazi kroz Svetog Duha, omogućava nam da se oslobodimo greha i da živimo u skladu s učenjima Hrista. Oni koji ometaju veru u Gospoda smatraju se "večnim zločincima“, jer se protive istini koja je poznata svima i koja donosi večnu štetu.
Na kraju, sveti Teofan nas poziva da se ozbiljno posvetimo svojoj veri, ističući da ona nije samo teorijska, već praktična snaga koja nas vodi ka pomilovanju. Onaj ko se iskreno drži te vere neće umreti u svojim grehovima, jer u sebi nosi silu koja donosi život.
U vremenu kada se čini da su mnogi izgubili izvorne vrednosti, sveti Teofan nas podseća na suštinu hrišćanske vere: bez vere u Hrista, ne postoji spasenje. Samo kroz tu veru možemo pronaći istinsku slobodu i večni život.
"Ako ne poverujete da ja jesam, umrećete u gresima svojim (Jn. 8,24). Nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mogli spasti (Dap.4,12). Potrebno je steći oproštaj grehova. On se, međutim, ne može steći bez vere u Sina Božijeg, koji je telesno raspet za nas, niti bez rešenja da se ne popusti grehovnim navikama i delima. Jer, kad sagrešimo, jedino Njega imamo kao zastupnika kod Oca (1.Jn.2,1). Onaj koji je dao reč da će se uzdržavati od greha treba da primi pomoć blagodati Presvetog Duha, koja je na zemlju sišla posle Vaznesenja Gospodnjeg i Njegovog sedanja s desne strane Boga Oca. Ona se daje samo onima koji veruju u divni domostroj našeg spasenja, i s tom verom pristupaju Božanstvenim Tajnama, koje su uspostavljene u svetoj Crkvi Gospodnjoj preko apostola. Prema tome, ko ne veruje u Gospoda, ne može biti čist od grehova. Ne očistivši se, pak, od njih, on će umreti u njima, a zatim biti osuđen srazmerno njihovoj težini. Ako nekome hoćeš da učiniš dobro i to večno vredno dobro, pouči ga veri u Gospoda, istinitoj veri, koja ne dopušta premišljanja i kolebanja. Oni pak, koji neposredno ili posredno ometaju veru u Gospoda, mogu se smatrati večnim zločincima, budući da pričinjavaju zlo koje se ničim ne može popraviti, i čije se posledice prostiru na svu večnost. Njih ni neznanje ne opravdava. Jer, kako ne znati istinu koja je poznata celom svetu? Ne opravdava ih ni pravo na posedovanje suprotnih ubeđenja. Jer, čim se ona samo počnu proveravati, odmah se koleba njihova „snaga“. Posle toga se čovek ni na šta ne može osloniti osim na veru u Gospoda. Od vere otpadaju oni koji njene osnove ne shvataju kako treba, kao uostalom ni osnove drugih učenja kojima pristupaju. Ako tačno ispitamo uslove spasenja, doći ćemo do ubeđenja da je ono ostvarivo jedino uz pomoć Boga koji se ovaplotio, umro na Krstu i poslao Duha Svetog. U tome se sastoji suština Hrišćanske vere. Onaj ko se iskreno drži takve vere, neće umreti u gresima svojim. Jer, on sam u sebi nosi silu koja donosi pomilovanje. A ko ne veruje – već je osuđen, budući da sam u sebi nosi osudu".
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije. S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
