Sveti Teofan nas uči da, iako treba da želimo da i oni upoznaju istinu, nismo pozvani da ih prisiljavamo na veru. Umesto toga, potrebno je da ih pustimo da idu svojim putem, a mi da idemo svojim. Takođe, treba se za njih moliti moliti i saosećati s njima, jer Bog će u svoje vreme delovati i rasporediti sve kako treba.
Kada neverujući napadaju istinu, treba im odgovarati sa ljubavlju, sa pažljivim objašnjenjem, a ne sa žarom ili ljutnjom. I to je dovoljno. Ova mudrost nas podseća na značaj poštovanja slobode drugih, dok istovremeno iskazujemo svoju veru i ljubav prema njima.
"Kako se odnositi prema onima koji ne veruju, koji ne ispovedaju Gospoda? Isto onako kako se Gospod postavio prema selu koje ga nije primilo. Pokazujući mnogo žara, mladalačka revnost je htela da sa neba na njih siđe oganj. Međutim, Gospod je zadržavao: Ne znate kakvog ste vi duha… Gospod Spasitelj nije ništa uradio onima koji ga nisu primili (iako prihvatiti Njega znači prihvatiti spasenje). Obišavši ih, On je pošao u drugo selo (Lk.9,55-56). Njih je ostavio sebi samima. Tako i sada treba činiti. Pusti neverujuće da idu svojim putem, a verujuće svojim. Bog je Onaj koji će sve rasporediti u svoje vreme. Za njih se treba moliti i treba ih žaliti. Treba želeti da i oni poznaju istinu i tražiti priliku da im se pomene o njoj. Međutim, kada glasno stanu da napadaju istinu, treba im dati odgovor sa ljubavlju i poukom. I to je dovoljno".
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
