U pravoslavnoj veri, sveta tajna krštenje predstavlja vrata kroz koja čovek ulazi u zajednicu Crkve, u telo Hristovo.
To je sveta tajna u kojoj se čovek oslobađa od greha, duhovno se rađa i postaje "novo stvorenje" u Hristu. Krštenjem se briše iskonski greh, i čovek prima blagodat Božiju, postajući dete Božije i član Crkve.
Ipak, Sveti oci su nas upozoravali da se samim činom krštenja ne postaje automatski hrišćanin u punom smislu te reči. Krštenje je početak, temelj, ali ne i završetak duhovnog puta. Ako čovek nakon krštenja ne živi po veri, ne pokajava se i ne donosi plodove pokajanja, tada se udaljava od Hrista i prestaje biti živi član Crkve.
Sveti Tihon Zadonski jasno kaže:
- Hrišćani koji žive bez straha Božijeg, bez pokajanja i njegovih plodova, ne pripadaju svetoj Crkvi, iako su kršteni u ime Svete Trojice, pošto nemaju veru. Bez vere nije moguće biti član svete Crkve.
On uči da kršteni čovek može otpasti od Crkve ako ne živi pokajničkim životom i ako njegovo srce ne donosi plodove vere. Hrišćanin koji je otpao od Crkve, upozorava Sveti Tihon, ne može naslediti spasenje, jer spasenje nije čin, nego neprestano življenje u Hristu.
Slično tome, Sveti Ignjatije Brjančaninov nas uči da neverstvo nije samo otvoreno odricanje od Boga, već i život koji se vodi bez Hrista, iako se čovek spolja naziva hrišćaninom.
- Ko ne veruje u Sina Božijeg? Ne samo onaj ko Ga otvoreno i odlučno odbacuje, nego i onaj ko sebe naziva hrišćaninom, ali vodi grešan život i juri za telesnim nasladama; onaj kome je bog – stomak; onaj kome je bog – srebro i zlato; onaj kome je bog – zemaljska slava… Bez samoodricanja čovek nije sposoban za veru; njegov pali razum suprotstavlja se veri…
Dakle, krštenje nije čin koji sam po sebi garantuje spasenje, već početak puta vere i života u pokajanju. To je poziv da svakodnevno nosimo svoj krst, da se borimo sa sobom, da obnavljamo svoju dušu kroz pokajanje, ispovest i pričešće.
Istinski hrišćanin nije onaj koji je samo kršten, već onaj koji živi po Hristu, koji se trudi da svaku misao, reč i delo usmeri ka Carstvu nebeskom. Krštenje je seme - a da bi ono donelo plod, potrebno je da ga čovek zaliva verom, molitvom i ljubavlju.
I tu želju roditelja i kumova, da svom detetu i kumčetu na krštenju daju dva imena, treba shvatiti kao pomodarstvo, koje sa pravilima Srpske pravoslavne crkve nema veze, govorio je sveštenik.
Otac Saša je u nekoliko rečenica, kratko i precizno objasnio koji je to najbolji period za krštenje deteta, navodeći prednosti toga.
Dok su vernici slavili praznik Svetih apostola Petra i pala, košarkaš Luka Vildoza kršten je pod svodovima najvećeg srpskog hrama – evo zbog čega je odlučio da promeni veru i kako je njegova odluka ganula Beograd.
Nakon godinu dana pripreme i učešća na bogosluženjima mladi ljudi iz Holandije kršteni su i miropomazani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, potvrđujući da sve više Evropljana traži mir i istinu u pravoslavlju.
