Sveti Teofan u svojoj misli za 22. sredu po Pedesetnici poručuje nam da ispovedanje vere u Hrista nije samo čin uvažavanja velikog učitelja i mudraca, već duboko priznanje da je On istiniti Boži Sin, jedinorodni, koji je sa Ocem jedno u svojoj Božanskoj suštini. Gospod je, kako stoji u Svetom pismu, rekao: "Ko mene prima, prima Onoga koji je mene poslao“ (Lk. 9, 48). To znači da pravi odnos prema Hristu znači priznanje da je On sam Bog, jednako kao i Otac, i da je njihova povezanost nerazdvojna.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista.
Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove. Oni koji obožavaju stvorene stvari – bilo sunce, zvezde ili neke izmišljene ideje – nisu pravi bogopoštovaoci, jer ne poštuju istinitog Boga. Istinski Bog je Otac, koji je poslao svog Sina, a bez Sina nema istinskog poštovanja Boga.
Njegovo učenje nas podseća na važnost istinske, celovite i utemeljene vere koja počiva na otkrivenju Božijem i koja se mora temeljiti na pravilnom ispovedanju Hrista kao Boga i Spasitelja, jedinstvenog u Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Kroz ovu pravu veru dolazimo do spasenja, jer samo kroz Hrista dolazimo do istinitog Boga.
"Ko mene prima, prima Onoga koji je mene poslao, rekao je Gospod (Lk.9,48). Onaj koji ga je poslao jeste Bog. Prema tome, ko ispoveda Gospoda, ispoveda Boga. Ko, pak, Njega ne ispoveda, ni Boga ne ispoveda. Reći ćeš: "Ja ispovedam Hrista kao velikog, premudrog, svečovečanskog učitelja“. Ne! Ispovedaj ga onako kako je On sam o sebi govorio. On govori da su On i Otac jedno, da su Lica jedne Božanske suštine, osobena, ali jednočasna i saprestolna. Onaj ko ga ne ispoveda na taj način, ma kako ga inače veličao, jednak je onome koji ga uopšte ne ispoveda. A ko Njega ne ispoveda, ne ispoveda ni Oca, ne ispoveda ni Boga. Ma kakvim se bogopoštovaocem pokazivao, ti ne poštuješ Boga ukoliko ne ispovedaš Gospoda Isusa Hrista za Sina Božijeg jedinorodnog, koji se radi nas ovaplotio i koji nas je svojom krsnom smrću spasao. Nije svejedno kakvog Boga ispovedamo, niti je samo ispovedanje dovoljno. Oni koji se poklanjaju suncu i zvezdama ili nekim izmišljenim predmetima, ne nazivaju se bogopoštovaocima zato što poštuju nešto što nije Bog. Ni onaj ko ne ispoveda Gospoda nije bogopoštovalac, budući da ne ispoveda Njega koji je istiniti Bog. Istiniti Bog nije bez Sina, savečnog i sabespočetnog. Stoga, ukoliko ne ispovedaš Sina, ne ispovedaš ni Boga istinitog. Kakva je vrednost tvog ispovedanja, jedini Bog će rasuditi. Nama je Boga otkrio istiniti Bog, i izvan ovog Otkrivenja nije moguće imati istinitog Boga".
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan ukazuje i na to da istinski hrišćanin, koji se drži straha Božijeg, ne nameće svoje stavove drugima, već ih izdvaja kroz smirenost i ljubav prema bližnjem. Takav čovek ne žudi za sukobima, već pažljivo i smireno živi, pokazujući svojim postupcima da nije sudija drugih, već miran vodič u svom ličnom životu i životu porodice. Pokušaj da se postane "samozvani učitelj“ vodi ka suprotnom - do izazivanja nesporazuma i prepoznavanja u tom postupku arogancije, koja ne doprinosi duhovnom napretku. Prava hrišćanska revnost, bez obzira na okolnosti, mora biti utemeljena u smirenju i blagorazumnosti.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
