Sveti Teofan u ovoj misli za 20. nedelju po Podesetnici ukazuje na duboku i važnu istinu o tome kako Isus Hristos, kroz svoj život, pokazuje da je Božiji Duh prisutan i u običnim, svakodnevnim situacijama - bilo da je reč o radosti ili žalosti. On je, na primer, žalio majku koja je tugovala zbog smrti sina (Lk. 7, 13), a istovremeno je učestvovao u radosti svadbe u Kani (Jn. 2, 2). Ovo pokazuju da istinski hrišćanin, vođen Božijim Duhom, nije odvojen od života i ljudi, već s pažnjom i saosećanjem učestvuje u njegovim različitim aspektima.
Međutim, važno je da takvi hrišćani, iako učestvuju u običnim životnim stvarima, prave jasnu razliku između onoga što je u skladu sa Božijom voljom i onoga što je protiv nje. Neki običaji mogu podsticati strasti ili sujetu, dok drugi služe samo za duhovnu korist. Onaj ko ima Duh Hristov, prepoznaje te razlike i uvek bira ono što je dobro, odbacujući loše.
Sveti Teofan ukazuje i na to da istinski hrišćanin, koji se drži straha Božijeg, ne nameće svoje stavove drugima, već ih izdvaja kroz smirenost i ljubav prema bližnjem. Takav čovek ne žudi za sukobima, već pažljivo i smireno živi, pokazujući svojim postupcima da nije sudija drugih, već miran vodič u svom ličnom životu i životu porodice.
Pokušaj da se postane "samozvani učitelj“ vodi ka suprotnom - do izazivanja nesporazuma i prepoznavanja u tom postupku arogancije, koja ne doprinosi duhovnom napretku. Prava hrišćanska revnost, bez obzira na okolnosti, mora biti utemeljena u smirenju i blagorazumnosti.
"Gospod vide majku koja plače zbog smrti sina i sažali se na nju (Lk.7,13). Drugom prilikom je bio pozvan na svadbu i uze učešća u porodičnoj radosti (Jn.2,2). Time je pokazao da Njegovom Duhu nije protivno da ima udela u običnim radostima i žalostima. Tako čine i istinski, pobožni Hrišćani, koji sa strahom provode svoj život. Ipak, oni prave razliku među običajima koji vladaju u običnom životu. Jer, među njima ima mnogo toga na čemu ne može biti Božijeg blagovoljenja. Postoje običaji koji su izazvale strasti i koji su izmišljeni radi njihovog zadovoljenja; drugima se hrani jedino sujeta. Ko ima Duh Hristov, uspeće da razlikuje dobro od zlog: jednog će se držati, a drugo će odbacivati. Onoga koji tako postupa, držeći se straha Božijeg, drugi se ne klone. Premda on i ne postupa po njihovom. Jer, on uvek dejstvuje u duhu ljubavi i snishođenja prema nemoćima svoje braće. Jedino duh revnosti, koji prevazilazi meru, bode oči i proizvodi razdvajanja i deljenja. Takav duh se nikako ne može uzdržati od poučavanja i opominjanja. Prvi se brine jedino o tome da svoju porodicu zadrži u hrišćanskom nastrojenju. Mešanje, pak, u tuđa dela, on ne smatra svojim delom, govoreći u sebi: „Ko mene postavi za sudiju?“. Takvom krotošću on izaziva raspoloženje svih, privodeći i druge uvažavanju njegovog načina života. Samozvani učitelj, pak, i sebe čini odbojnim, i na dobar poredak života koga se drži navlači negodovanje. Smirenje, hrišćansko smirenje je u takvim slučajevima neophodno. Ono je izvor hrišćanske blagorazumnosti, koja ume dobro da postupi u datim slučajevima".
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan upućuje na protivrečnosti u ljudskom ponašanju, koje se ogledaju u tome da ljudi, iako svesni postojanja zla i greha, odbacuju istinu i biraju put samouništenja. Zanimljivo je i to što ljudi koji ne veruju, kao i oni koji su "strastoljupci", često odbacuju postojanje Satane i nečistih duhova, što je samo još jedno iskušenje koje dolazi od tame – to su, kako Sveti Teofan kaže, "nečisti duhovi“ koji obmanjuju ljude i šire mračnu, zabludnu filozofiju o svetu. Sveti Teofan tako upozorava na opasnost odbacivanja vere i duhovnih istina, naglašavajući da, iako ljudski um može biti obmanut, istina je uvek prisutna.
