U pravoslavnoj duhovnosti smirenje nije samo vrlina – ono je temelj celokupnog duhovnog života. Bez smirenja, kažu sveti oci, nema istinskog pokajanja, nema iskrene molitve, nema zajednice sa Bogom.
Sve ostalo može izgledati kao pobožnost, ali bez smirenja ostaje samo spoljna forma, bez suštine.
U svetu koji često uzdiže samopouzdanje, ambiciju i samopromociju, smirenje deluje kao zaboravljena, pa čak i nepoželjna osobina. Međutim, Pravoslavna crkva neprestano podseća da je upravo smirenje ono što otvara vrata Carstva nebeskog.
Smirenje nije isto što i slabost, niti je pasivno prihvatanje nepravde. Ono je pre svega istinsko sagledavanje sebe – svoje nemoći, grešnosti, ali i neizmerne Božje ljubavi i milosti. Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
Takav čovek postaje sposoban da primi blagodat – ne zato što se trudio više od drugih, već zato što je sebe iskreno prepoznao kao onoga kome je Bog potreban.
Zato pravoslavni svetitelji kroz vekove neprestano naglašavaju smirenje kao najvažniju vrlinu. Među njima se naročito ističe Sveti Siluan Atonski, koji je iz ličnog iskustva dubokog duhovnog podviga i molitve ostavio svedočanstvo o sili smirenja:
- Smiri se i videćeš da će se tvoje nevolje pretvoriti u spokoj, tako da ćeš se i sam začuditi i reći ćeš: "Kako sam se ranije tako mučio i tugovao?" Ali sad se raduješ zato što si se smirio i došla je blagodat Božija; sad makar prebivao u samoći i siromaštvu, radost te neće ostaviti zato što ti je u duši mir o kojem je Gospod rekao: "Mir vam Svoj dajem". Tako svakoj smirenoj duši Gospod daje mir.
- Duša smirenog čoveka je kao more. Baci u more kamen, on će na trenutak blago uzburkati površinu, a zatim će potonuti u njegovu dubinu. Tako nevolje tonu u srcu smirenoga, zato što je sa njim sila Gospodnja.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Onaj ko iskreno ljubi, ne može da zaboravi da se za drugoga pomoli.
Satana deluje kroz misli, osećanja i okolnosti – podmeće sumnje u Božiju ljubav, raspiruje gordost, zavist, mržnju i pohotu.
Njihova prisutnost nije upadljiva, ali je neizbrisiva.
