Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Stres je, bez sumnje, postao jedan od najvećih neprijatelja savremenog čoveka. Tiho, uporno i neumoljivo narušava unutrašnji mir, remeti odnose, slabi telo i dušu, ostavljajući za sobom pustoš koju medicina, psihologija i moderne tehnike opuštanja često ne uspevaju da poprave. Sa svih strana nudi nam se obilje saveta – meditacija, joga, duboko disanje, posebne dijete, tehnike disanja, digitalni detoks, putovanja... Na stranu to što su neke od ovih metoda (poput joge i meditacije), po pravoslavnom učenju štetne za vernika, kada ih isprobamo, uviđamo da olakšanje – ako i dođe – traje kratko, dok srž problema ostaje. Zašto je to tako?
Odgovor na ovo pitanje dolazi sa mesta gde se sve posmatra očima večnosti – iz manastira Podmaine, od oca Rafaila, duhovnika poznatog po dubokoj, smirenoj i pronicljivoj reči. Njegov pristup stresu nije samo drugačiji – on je korenito suprotan duhu vremena koje traži brzo rešenje za bolnu prazninu.
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
Otac Rafailo
– Kako se boriti protiv stresa? Protiv stresa se ne treba boriti. Stres treba prepoznati kao jednu vrstu odbrambenog mehanizma našeg bića koje stresom ukazuje da smo u nečemu promašili temu ili ritam. I on je kao takav koristan. Problem nastaje kada stres ne prihvatimo kao stanje koje ne treba menjati, nego koje treba nositi – tada pogrešno iščitavamo situaciju i dolazi do problema. Stres je, zapravo, lični alarm da stvari nismo postavili kako treba. Da sve treba preispitati – poučava otac Rafailo.
U ovom kratkom, ali duboko nadahnutom odgovoru krije se istina koja menja pogled na život. Stres, prema njegovim rečima, nije nešto što treba „pobediti“ po svaku cenu, već svetionik koji nas upozorava da smo se udaljili od prirodnog i duhovnog ritma koji nas čini celovitim bićima. On nije naš neprijatelj, već signal da treba da stanemo, oslušnemo, preispitamo sebe i svoj način života.
Otac Rafailo nas dalje usmerava na ono što je često zaboravljeno, a jedino delotvorno – povratak ritmu Crkve.
– Ako govorimo iz ove naše perspektive, jasno je da treba svoj ritam života usklađivati sa ritmom života Crkve. Jer u njemu je i naš ritam, prirodni ritam, koji smo, nažalost, narušili, često i izgubili. I onda je stres tu kao alarm koji govori: „Čekaj, stani, ne ide ovako.“ – zaključuje otac Rafailo.
printskrin youtube/dok anđeli spavaju
Otac Rafailo
U vremenu u kojem se sve meri brzinom, efikasnošću i spoljašnjim uspehom, Crkva nas podseća da mir ne dolazi spolja, već iznutra – iz zajednice sa Bogom, iz molitve, posta, svetih tajni i sabornosti. Samo tamo gde je duša nahranjena istinom, gde čovek stoji pred licem Božijim i pred samim sobom bez maski, može nestati i onaj tihi, ali razorni unutrašnji nemir koji nazivamo stresom.
Zato, umesto da tragamo za instant rešenjima, možda je vreme da se u tišini hrama zapitamo: koji ritam zapravo živimo – svoj, Božiji ili onaj koji nam je svet bez Boga nametnuo? U odgovoru na to pitanje, možda ćemo i mi čuti svoj alarm – i krenuti putem spasenja i istinskog mira.
Episkop novobrdski objašnjava kak oje greh napravio put koji mi treba da pređemo trudom, da bismo se vratili u zagrljaj našem nebeskom Ocu, a i našem bratu i sestri.
Savremeni način života, ubrzan tempo, ekonomska nesigurnost, kao i rastući individualizam doveli su do toga da se brak i porodica sve više doživljavaju kao teret, a ne kao duhovni i emocionalni oslonac.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U svojoj besedi za ponedeljak 8.sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički upozorava na posledice zaobilaženja Boga – i otkriva jedini put do istinske blagodati.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
U besedi za 25. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako vera, ljubav i prisustvo Hrista brišu sve granice i menjaju život iznutra.