PROTIV STRESA SE NE TREBA BORITI, NEGO URADITI OVO: Otac Rafailo razotkriva istinu o unutrašnjem nemiru koju ostali prećutkuju, nudeći pogrešne savete

Stres je, bez sumnje, postao jedan od najvećih neprijatelja savremenog čoveka. Tiho, uporno i neumoljivo narušava unutrašnji mir, remeti odnose, slabi telo i dušu, ostavljajući za sobom pustoš koju medicina, psihologija i moderne tehnike opuštanja često ne uspevaju da poprave. Sa svih strana nudi nam se obilje saveta – meditacija, joga, duboko disanje, posebne dijete, tehnike disanja, digitalni detoks, putovanja... Na stranu to što su neke od ovih metoda (poput joge i meditacije), po pravoslavnom učenju štetne za vernika, kada ih isprobamo, uviđamo da olakšanje – ako i dođe – traje kratko, dok srž problema ostaje. Zašto je to tako?

Odgovor na ovo pitanje dolazi sa mesta gde se sve posmatra očima večnosti – iz manastira Podmaine, od oca Rafaila, duhovnika poznatog po dubokoj, smirenoj i pronicljivoj reči. Njegov pristup stresu nije samo drugačiji – on je korenito suprotan duhu vremena koje traži brzo rešenje za bolnu prazninu.

Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ

 

– Kako se boriti protiv stresa? Protiv stresa se ne treba boriti. Stres treba prepoznati kao jednu vrstu odbrambenog mehanizma našeg bića koje stresom ukazuje da smo u nečemu promašili temu ili ritam. I on je kao takav koristan. Problem nastaje kada stres ne prihvatimo kao stanje koje ne treba menjati, nego koje treba nositi – tada pogrešno iščitavamo situaciju i dolazi do problema. Stres je, zapravo, lični alarm da stvari nismo postavili kako treba. Da sve treba preispitati – poučava otac Rafailo.

U ovom kratkom, ali duboko nadahnutom odgovoru krije se istina koja menja pogled na život. Stres, prema njegovim rečima, nije nešto što treba „pobediti“ po svaku cenu, već svetionik koji nas upozorava da smo se udaljili od prirodnog i duhovnog ritma koji nas čini celovitim bićima. On nije naš neprijatelj, već signal da treba da stanemo, oslušnemo, preispitamo sebe i svoj način života.

Otac Rafailo nas dalje usmerava na ono što je često zaboravljeno, a jedino delotvorno – povratak ritmu Crkve.

– Ako govorimo iz ove naše perspektive, jasno je da treba svoj ritam života usklađivati sa ritmom života Crkve. Jer u njemu je i naš ritam, prirodni ritam, koji smo, nažalost, narušili, često i izgubili. I onda je stres tu kao alarm koji govori: „Čekaj, stani, ne ide ovako.“ – zaključuje otac Rafailo.

printskrin youtube/dok anđeli spavaju

 

U vremenu u kojem se sve meri brzinom, efikasnošću i spoljašnjim uspehom, Crkva nas podseća da mir ne dolazi spolja, već iznutra – iz zajednice sa Bogom, iz molitve, posta, svetih tajni i sabornosti. Samo tamo gde je duša nahranjena istinom, gde čovek stoji pred licem Božijim i pred samim sobom bez maski, može nestati i onaj tihi, ali razorni unutrašnji nemir koji nazivamo stresom.

Zato, umesto da tragamo za instant rešenjima, možda je vreme da se u tišini hrama zapitamo: koji ritam zapravo živimo – svoj, Božiji ili onaj koji nam je svet bez Boga nametnuo? U odgovoru na to pitanje, možda ćemo i mi čuti svoj alarm – i krenuti putem spasenja i istinskog mira.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara