Kada govorimo o Jerusalimu, ne govorimo samo o geografiji, već o svetoj istoriji. Upravo tu, na mestu Hristovog raspeća, pogreba i vaskrsenja, car Konstantin i njegova majka Jelena podigli su jedan od najsvetijih hramova hrišćanstva – Hram Vaskrsenja Hristovog. Ali, da bi taj hram zasijao, svetilište je prvo moralo da bude izbavljeno iz tame zaborava i bogohuljenja.
Nakon Hristovog Vaznesenja, sveto mesto Golgote bilo je zapušteno i oskvrnavljeno. Rimski car Hadrijan pokušao je da zbriše tragove hrišćanstva, podigao je poganske hramove na mestu Raspeća, na Grobu Hristovom postavio kip Jupitera, a u Vitlejemu, mestu rođenja Isusa, idola Adonisa. Grad Jerusalim je čak preimenovao u "Elija" i zabranio korišćenje njegovog drevnog imena.
Ali ono što je svetinje učinilo svetim, nije moglo biti uništeno. Car Konstantin, prvi hrišćanski imperator, i njegova majka Jelena, vođeni verom, odlučuju da očiste i obnove sveta mesta. Jelena lično dolazi u Jerusalim, ruši idolske hramove, otkriva zatrpani Grob Gospodnji i prema predanju, pronalazi Časni Krst na kojem je Hristos raspet.
Na tom mestu nastaje veličanstveni hram koji obuhvata i Golgotu i Grob, jedan duhovni dom za sve hrišćane sveta. Crkva je nazvana "Svedočanstvo", jer svedoči o Hristovoj smrti, ali još više o Njegovom Vaskrsenju.
Godine 335, kada je hram konačno završen, iz svih krajeva tada poznatog sveta slili su se episkopi i vernici da prisustvuju njegovom osvećenju. Taj dan je postao praznik za svu Crkvu, dan obnove svetinje, ali i poziv svakom verniku da obnavlja i sopstveni duhovni hram.
Jer, kako kaže Sveto pismo, mi smo hramovi Duha Svetoga. I kao što su Sveti Oci osveštali zidani hram u Jerusalimu, tako i mi pozvani smo da osveštamo svoja srca, odbacimo starog čoveka i živimo u novosti života.
Na današnji dan, Crkva nas ne poziva samo da se sećamo, već da živimo ono što slavimo. Da obnovimo veru, da očistimo dušu, da svoje postojanje pretvorimo u mesto gde prebiva Bog.
Na mestu gde je, prema predanju, izraslo stablo od kojeg je načinjen Hristov Krst, srpski patrijarh uzneo je molitve za verni narod, podsećajući na neprolaznu snagu vere i blagoslovenu vezu sa svetinjama Jerusalima.
U Hramu Vaskrsenja raspravljalo se o ograničenju pristupa hodočasnicima tokom silaska Svetog Ognja, kadrovskim promenama na svetim mestima i sve većim izazovima koje donosi rat u Svetoj zemlji.
