Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Svi se u životu, pre ili kasnije, susrećemo sa teškim situacijama – gubicima, bolestima, razočaranjima, unutrašnjim borbama. Takva stanja, koja na prvi pogled deluju kao nesreća ili nepravda, pravoslavlje prepoznaje kao iskušenja. Ona nisu bez razloga, niti bez smisla. Dopuštena su od Boga radi očvršćivanja vere, očišćenja duše i našeg duhovnog uzrastanja.
Iskušenja su, po učenju svetih otaca, deo puta spasenja. Kroz njih se čovek preispituje, usmerava ka Bogu i uči da ne traži oslonac u sebi, već u blagodati Božjoj. Patnja u tom svetlu nije kazna, već prilika da se srce smiri, da se vera očisti od sumnje, i da čovek izađe iz nevolje bogatiji za iskustvo koje vodi istinskom smirenju.
Onaj koji iskušenje prihvati sa trpljenjem i poverenjem u Božju promisao, ne izlazi iz njega slabiji, već dublji, mirniji i mudriji. Onaj, pak, koji ga dočeka s gorčinom i buntom, često ostaje zarobljen u unutrašnjem nemiru, ne razumevši svrhu bola.
Iako mnogi u patnji vide Božju kaznu, pravoslavlje nas uči da cilj iskušenja nije da nas unište, već da nas pročiste, da nas oslobode sebičnosti, gordosti i samovolje. U njima se ogleda ne Božja surovost, već njegova pedagogija – jer Gospod, kao što dobar lekar daje gorak lek, zna šta je čoveku potrebno za spasenje.
O ovoj temi govorio je i akademik Vladeta Jerotić, čuveni psihijatar, filozof, književnik, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Govoreći o životnim krizama i iskušenjima, isticao je da se ljudi najčešće sa njima suočavaju na dva načina.
- Kada se nađe u krizi, čovek, skoro po pravilu, naslućuje dva načina kako da izađe iz krize. Jedan je način da iz nje što pre pobegne, izbegavajući po svaku cenu da sagleda i uzrok i posledice krize. Ovaj način je, nažalost, najčešći, ali sa posledicama koje su nedogledne i često tragične.
Drugi način, kome je svaki čovek u krizi takođe intimno sklon jeste da kroz razjašnjenje uzroka i očišćujuću patnju doživi nešto novo što ga može učiniti zrelijim, celovitijim, boljim kao čoveka.
- Tačno je da svaki čovek beži od patnje i bola, ali još je više tačno da je čovek biće patnje i bola, od kojih nijedan čovek ne može da pobegne. Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom. Da li će da ih negira i porekne, da li će da ih proglasi besmislenim ili će u svakoj ozbiljnijoj krizi videti opomenu i šansu za svoje sazrevanje?
U tišini bola, rađa se snaga.
Iskušenja dolaze u raznim oblicima – kroz bolest, gubitke, nepravde, unutrašnje sumnje ili spoljašnje pritiske.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
U Svetom pismu i učenju Svetih otaca mnogo puta se upozorava na opasnost licemerja, dvoličnosti i laskanja.
Tajna ovog jela krije se u jednostavnim sastojcima i načinu pripreme koji je sačuvan u knjizi "Ko posti, dušu gosti".
Brojna su svedočenja ljudi koji su upravo pred ćivotom Svetog Vasilija pronašli utehu, ozdravljenje ili odgovor na dugogodišnje molitve.
U besedi za sredu 6. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvećoj razlici između prolaznog života i večnosti, otkrivajući zašto samo srce sjedinjeno sa Hristom može postati deo večne građevine Božjeg Carstva.
Probajte plavi patlidžan po receptu monahinje Atanasije Rašić, pročitajte Molitvu Presvetoj Bogorodici za sredu i duhovno se nadahnite poukom Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Bolest podseća čoveka na njegovu prolaznost i krhkost, primoravajući ga da zastane i preispita svoj život.
Sveti oci su često govorili da nevolje imaju posebnu ulogu u duhovnom životu.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U Svetom pismu i učenju Svetih otaca mnogo puta se upozorava na opasnost licemerja, dvoličnosti i laskanja.
U besedi za sredu 6. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvećoj razlici između prolaznog života i večnosti, otkrivajući zašto samo srce sjedinjeno sa Hristom može postati deo večne građevine Božjeg Carstva.
Probajte plavi patlidžan po receptu monahinje Atanasije Rašić, pročitajte Molitvu Presvetoj Bogorodici za sredu i duhovno se nadahnite poukom Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog.
Sveštenik upozorava da čovek u trci za udobnošću može zaboraviti duhovne vrednosti, podsećajući na značaj molitve, jednostavnosti i uzdržanja.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Iako je Crkva zvanično ne naziva „isceliteljkom od depresije“, brojni vernici svedoče da su kroz molitvu Svetoj Kirijakiji pronašli mir, snagu i nadu.
Ovaj hram danas je pod zaštitom države i uživa status kulturnog dobra.
Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već iz iskrene potrebe da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
