Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Svi se u životu, pre ili kasnije, susrećemo sa teškim situacijama – gubicima, bolestima, razočaranjima, unutrašnjim borbama. Takva stanja, koja na prvi pogled deluju kao nesreća ili nepravda, pravoslavlje prepoznaje kao iskušenja. Ona nisu bez razloga, niti bez smisla. Dopuštena su od Boga radi očvršćivanja vere, očišćenja duše i našeg duhovnog uzrastanja.
Iskušenja su, po učenju svetih otaca, deo puta spasenja. Kroz njih se čovek preispituje, usmerava ka Bogu i uči da ne traži oslonac u sebi, već u blagodati Božjoj. Patnja u tom svetlu nije kazna, već prilika da se srce smiri, da se vera očisti od sumnje, i da čovek izađe iz nevolje bogatiji za iskustvo koje vodi istinskom smirenju.
Onaj koji iskušenje prihvati sa trpljenjem i poverenjem u Božju promisao, ne izlazi iz njega slabiji, već dublji, mirniji i mudriji. Onaj, pak, koji ga dočeka s gorčinom i buntom, često ostaje zarobljen u unutrašnjem nemiru, ne razumevši svrhu bola.
Iako mnogi u patnji vide Božju kaznu, pravoslavlje nas uči da cilj iskušenja nije da nas unište, već da nas pročiste, da nas oslobode sebičnosti, gordosti i samovolje. U njima se ogleda ne Božja surovost, već njegova pedagogija – jer Gospod, kao što dobar lekar daje gorak lek, zna šta je čoveku potrebno za spasenje.
O ovoj temi govorio je i akademik Vladeta Jerotić, čuveni psihijatar, filozof, književnik, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Govoreći o životnim krizama i iskušenjima, isticao je da se ljudi najčešće sa njima suočavaju na dva načina.
- Kada se nađe u krizi, čovek, skoro po pravilu, naslućuje dva načina kako da izađe iz krize. Jedan je način da iz nje što pre pobegne, izbegavajući po svaku cenu da sagleda i uzrok i posledice krize. Ovaj način je, nažalost, najčešći, ali sa posledicama koje su nedogledne i često tragične.
Drugi način, kome je svaki čovek u krizi takođe intimno sklon jeste da kroz razjašnjenje uzroka i očišćujuću patnju doživi nešto novo što ga može učiniti zrelijim, celovitijim, boljim kao čoveka.
- Tačno je da svaki čovek beži od patnje i bola, ali još je više tačno da je čovek biće patnje i bola, od kojih nijedan čovek ne može da pobegne. Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom. Da li će da ih negira i porekne, da li će da ih proglasi besmislenim ili će u svakoj ozbiljnijoj krizi videti opomenu i šansu za svoje sazrevanje?
U tišini bola, rađa se snaga.
Iskušenja dolaze u raznim oblicima – kroz bolest, gubitke, nepravde, unutrašnje sumnje ili spoljašnje pritiske.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Značenje oba izraza je isto – "zaista", "istinski", odnosno potvrda vere u Hristovo rođenje.
U besedi za praznik Hristovog Rođenja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi od prestola slave do vitlejemske pećine, pokazujući kako tišina Božića govori o Božijoj ljubavi prema čoveku više nego ijedna reč.
Pravoslavni vernici danas slave Rođenje Gospoda Isusa Hrista - Božić po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetog Jovana Krstitelja. Katolici proslavljaju Svetog Rajmunda Penjafortskog, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Iskušenja dolaze onda kada se srce vezuje za ono prolazno, jer Bog želi da ga usmeri ka onome što je večno.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Značenje oba izraza je isto – "zaista", "istinski", odnosno potvrda vere u Hristovo rođenje.
U besedi za praznik Hristovog Rođenja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi od prestola slave do vitlejemske pećine, pokazujući kako tišina Božića govori o Božijoj ljubavi prema čoveku više nego ijedna reč.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
