Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Svi se u životu, pre ili kasnije, susrećemo sa teškim situacijama – gubicima, bolestima, razočaranjima, unutrašnjim borbama. Takva stanja, koja na prvi pogled deluju kao nesreća ili nepravda, pravoslavlje prepoznaje kao iskušenja. Ona nisu bez razloga, niti bez smisla. Dopuštena su od Boga radi očvršćivanja vere, očišćenja duše i našeg duhovnog uzrastanja.
Iskušenja su, po učenju svetih otaca, deo puta spasenja. Kroz njih se čovek preispituje, usmerava ka Bogu i uči da ne traži oslonac u sebi, već u blagodati Božjoj. Patnja u tom svetlu nije kazna, već prilika da se srce smiri, da se vera očisti od sumnje, i da čovek izađe iz nevolje bogatiji za iskustvo koje vodi istinskom smirenju.
Onaj koji iskušenje prihvati sa trpljenjem i poverenjem u Božju promisao, ne izlazi iz njega slabiji, već dublji, mirniji i mudriji. Onaj, pak, koji ga dočeka s gorčinom i buntom, često ostaje zarobljen u unutrašnjem nemiru, ne razumevši svrhu bola.
Iako mnogi u patnji vide Božju kaznu, pravoslavlje nas uči da cilj iskušenja nije da nas unište, već da nas pročiste, da nas oslobode sebičnosti, gordosti i samovolje. U njima se ogleda ne Božja surovost, već njegova pedagogija – jer Gospod, kao što dobar lekar daje gorak lek, zna šta je čoveku potrebno za spasenje.
O ovoj temi govorio je i akademik Vladeta Jerotić, čuveni psihijatar, filozof, književnik, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Govoreći o životnim krizama i iskušenjima, isticao je da se ljudi najčešće sa njima suočavaju na dva načina.
- Kada se nađe u krizi, čovek, skoro po pravilu, naslućuje dva načina kako da izađe iz krize. Jedan je način da iz nje što pre pobegne, izbegavajući po svaku cenu da sagleda i uzrok i posledice krize. Ovaj način je, nažalost, najčešći, ali sa posledicama koje su nedogledne i često tragične.
Drugi način, kome je svaki čovek u krizi takođe intimno sklon jeste da kroz razjašnjenje uzroka i očišćujuću patnju doživi nešto novo što ga može učiniti zrelijim, celovitijim, boljim kao čoveka.
- Tačno je da svaki čovek beži od patnje i bola, ali još je više tačno da je čovek biće patnje i bola, od kojih nijedan čovek ne može da pobegne. Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom. Da li će da ih negira i porekne, da li će da ih proglasi besmislenim ili će u svakoj ozbiljnijoj krizi videti opomenu i šansu za svoje sazrevanje?
U tišini bola, rađa se snaga.
Iskušenja dolaze u raznim oblicima – kroz bolest, gubitke, nepravde, unutrašnje sumnje ili spoljašnje pritiske.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
Najveće muslimansko hodočašće ove godine odvija se uz ratne tenzije, upozorenja zapadnih vlada i pojačane bezbednosne mere u Saudijskoj Arabiji.
Patrijarh moskovski i sve Rusije poručio je da sveta braća Slovenima nisu donela samo pismo, već dostojanstvo, kulturu i mogućnost da Hrista čuju na svom jeziku u vreme kada su ih mnogi smatrali ljudima drugog reda.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači delovanje Duha Božjeg kao silu koja ne ostavlja prostor za neutralnost, već vodi čoveka kroz unutrašnju nužnost.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Ćirila i Metodija po starom i Svetog Simeona Divnogorca po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Duhove i spomendan Presvete Bogorodice Pomoćnice, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od ubistva i hule na Boga do kršenja Šabata i neposlušnosti prema roditeljima, drevni jevrejski zakoni predviđali su najstrože kazne.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Ono što tokom godine može ostati neprimećeno, u danima posta postaje vidljivo i bolno jasno.
Sveti oci su učili da bližnji postaje ogledalo u kojem čovek vidi sopstvenu dušu.
U besedi za nedelju 6. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači delovanje Duha Božjeg kao silu koja ne ostavlja prostor za neutralnost, već vodi čoveka kroz unutrašnju nužnost.
Pouka svetogorskog monaha razbija uverenje da su sveta mesta ključ duhovne promene i jasno pokazuje zašto se i pad i uzdizanje dešavaju tamo gde već jesmo — u svakodnevnim odlukama i načinu života.
Crkveno-državna delegacija u audijenciji kod poglavara Katoličke crkve: razgovori o nasleđu svetih Ćirila i Metodija, Majci Terezi i jačanju odnosa sa Svetom stolicom.
Prvi put je kročio u selo svojih predaka i služio u hramu u kojem je njegov deda pre stradanja propovedao veru Hristovu, a emotivno svedočenje sveštenika iz Milvokija ganulo je vernike u Drvaru i Trubaru.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Prvi put je kročio u selo svojih predaka i služio u hramu u kojem je njegov deda pre stradanja propovedao veru Hristovu, a emotivno svedočenje sveštenika iz Milvokija ganulo je vernike u Drvaru i Trubaru.
Posle 134 dana snimanja u Italiji i objave prvih fotografija, reditelj pomera premijere nastavka „Stradanje Hristovo“ i otkriva projekat koji naziva životnim delom, nastalim između molitve na Svetoj Gori i velikog filmskog seta u Evropi.
Dušan Ubović otkrio je šta je ekipa RTS-a snimila na Svetoj gori, kako je iguman Jefrem govorio o Srbiji i Kosovu, ali i zbog čega je susret sa kivotom Presvete Bogorodice doživeo kao nešto što prevazilazi svako ljudsko objašnjenje.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
