Sveti oci su učili da bližnji postaje ogledalo u kojem čovek vidi sopstvenu dušu.
Neki ljudi u naš život dolaze kao radost i uteha, dok drugi donose iskušenja, nerazumevanje ili bol.
Ipak, pravoslavno predanje nas uči da ništa što nam se događa nije izvan promisla Božijeg.
Čovek često želi da oko sebe ima samo one koji mu prijaju, koji ga razumeju i koji potvrđuju njegove stavove. Međutim, upravo u odnosima koji su teški i zahtevni neretko se otkriva istina o nama samima.
Sveti oci su učili da bližnji postaje ogledalo u kojem čovek vidi sopstvenu dušu. U susretu sa drugima otkrivamo koliko u nama ima strpljenja, smirenja, ljubavi i praštanja, ali i koliko nas lako pogađaju gordost, razdražljivost i netrpeljivost.
Kada se nađemo pred nekim ko nas povređuje ili izaziva, tada se pokazuje da li u sebi nosimo mir ili se u nama rađa gnev.
Čovek često misli da su problemi u drugima, da su oni uzrok njegovog nemira i tuge. Međutim, duhovni život otkriva drugačiju istinu - ono što nas najviše pogađa kod drugih često dodiruje neku našu slabost.
Zbog toga su odnosi među ljudima prostor u kojem se čovek duhovno oblikuje. U svakodnevnim susretima, u porodici, na poslu, među prijateljima i poznanicima, čovek ima priliku da uči trpljenju, praštanju i smirenju.
U pravoslavnom shvatanju života ništa nije slučajno, pa ni ljudi koji nas okružuju. Oni koji nam pričinjavaju radost podsećaju nas na dobrotu Božiju, dok oni sa kojima nam je teško mogu postati prilika za duhovni rast. Kroz takve odnose čovek upoznaje sebe, svoje slabosti i granice, ali i uči kako da ih prevaziđe.
Zato su mnogi duhovnici govorili da je odnos sa bližnjima jedan od najvažnijih puteva duhovnog sazrevanja. U svakodnevnim susretima, kroz strpljenje i borbu sa sopstvenim slabostima, čovek postepeno uči da smiruje svoje srce i da gleda na druge sa više razumevanja i milosti.
O toj dubokoj duhovnoj istini govorio je i monah Simeon Atonski:
- Bog nas uvek okružuje onim ljudima s kojima nam je neophodno izlečiti se od svojih nedostataka.
Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Sveti oci vekovima su upozoravali da je najveća borba upravo ona koja se vodi u dubini duše.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
Sveti mučenik Evpsihije bio je blagorodnog porekla i vaspitan kao hrišćanin.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
U crkvi Sabora srpskih svetitelja oštećene ikone na časnom prestolu na Pobusani ponedeljak, policija obavila uviđaj dok se čeka odgovor ko stoji iza ovog bogohilnog čina.
Majčinska ljubav je bezuslovna i neograničena.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Majčinska ljubav je bezuslovna i neograničena.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Kršteno kumstvo u pravoslavlju nije samo običaj, već istinsko duhovno srodstvo koje nastaje u svetoj tajni krštenja.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Episkop je poručio da se istina ne nalazi u spoljašnjim učenjima, već u živom odnosu sa Bogom.
Od prvog znaka krsta na ulazu do pričešća i izlaska iz hrama, svaki pokret ima svoje značenje – zašto su tišina, pažnja i unutrašnja sabranost ključni i šta vernici najčešće rade pogrešno, a da toga nisu ni svesni.
Jednostavan recept od nekoliko sastojaka donosi osećaj lakoće i vraća ravnotežu posle obilnih obroka, baš onako kako su to radile nekadašnje domaćice.
