Sveti oci su učili da bližnji postaje ogledalo u kojem čovek vidi sopstvenu dušu.
Neki ljudi u naš život dolaze kao radost i uteha, dok drugi donose iskušenja, nerazumevanje ili bol.
Ipak, pravoslavno predanje nas uči da ništa što nam se događa nije izvan promisla Božijeg.
Čovek često želi da oko sebe ima samo one koji mu prijaju, koji ga razumeju i koji potvrđuju njegove stavove. Međutim, upravo u odnosima koji su teški i zahtevni neretko se otkriva istina o nama samima.
Sveti oci su učili da bližnji postaje ogledalo u kojem čovek vidi sopstvenu dušu. U susretu sa drugima otkrivamo koliko u nama ima strpljenja, smirenja, ljubavi i praštanja, ali i koliko nas lako pogađaju gordost, razdražljivost i netrpeljivost.
Kada se nađemo pred nekim ko nas povređuje ili izaziva, tada se pokazuje da li u sebi nosimo mir ili se u nama rađa gnev.
Čovek često misli da su problemi u drugima, da su oni uzrok njegovog nemira i tuge. Međutim, duhovni život otkriva drugačiju istinu - ono što nas najviše pogađa kod drugih često dodiruje neku našu slabost.
Zbog toga su odnosi među ljudima prostor u kojem se čovek duhovno oblikuje. U svakodnevnim susretima, u porodici, na poslu, među prijateljima i poznanicima, čovek ima priliku da uči trpljenju, praštanju i smirenju.
U pravoslavnom shvatanju života ništa nije slučajno, pa ni ljudi koji nas okružuju. Oni koji nam pričinjavaju radost podsećaju nas na dobrotu Božiju, dok oni sa kojima nam je teško mogu postati prilika za duhovni rast. Kroz takve odnose čovek upoznaje sebe, svoje slabosti i granice, ali i uči kako da ih prevaziđe.
Zato su mnogi duhovnici govorili da je odnos sa bližnjima jedan od najvažnijih puteva duhovnog sazrevanja. U svakodnevnim susretima, kroz strpljenje i borbu sa sopstvenim slabostima, čovek postepeno uči da smiruje svoje srce i da gleda na druge sa više razumevanja i milosti.
O toj dubokoj duhovnoj istini govorio je i monah Simeon Atonski:
- Bog nas uvek okružuje onim ljudima s kojima nam je neophodno izlečiti se od svojih nedostataka.
Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Sveti oci vekovima su upozoravali da je najveća borba upravo ona koja se vodi u dubini duše.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
