Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
U vremenu ubrzanog života, kada čovek često trči za obavezama i prolaznim stvarima, unutrašnji mir postaje sve ređa i dragocenija vrlina. Mnogi traže spokoj u spoljašnjim okolnostima, u promeni mesta, posla ili okruženja, ali pravoslavna duhovnost vekovima podseća da se pravi mir ne nalazi izvan čoveka, već u njegovom odnosu sa Bogom.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Sveti oci su učili da nemir najčešće dolazi iz gordosti, nestrpljenja i stalne potrebe da čovek nametne svoju volju drugima. Tada se rađaju rasprave, svađe i razdor, a čovek gubi sposobnost da vidi bližnjeg kao brata.
Nasuprot tome, smirenje i krotost donose blagodat koja menja ne samo onoga ko je nosi, već i sve oko njega.
Smiren čovek ne podiže glas, ne traži pravdu za sebe po svaku cenu i ne uzvraća zlom na zlo, već nastoji da sačuva mir srca.
Takav mir ne nastaje odjednom niti bez truda. On se gradi kroz molitvu, strpljenje i stalnu borbu sa sopstvenim mislima.
U pravoslavnom predanju često se naglašava da čovek najpre mora da pobedi nemir u sebi, jer tek tada može da pomogne drugima. Kada se srce očisti od gneva, zavisti i osude, tada se u njemu rađa tišina u kojoj se jasnije oseća prisustvo Božje.
U takvom stanju čovek postaje tih, ali snažan svedok vere. Ljudi pored njega osećaju olakšanje, jer se u njegovom ponašanju ne nalaze ni pretnja ni osuda. Mir koji nosi u sebi prenosi se na porodicu, prijatelje i svakoga ko mu priđe. Zbog toga su mnogi podvižnici govorili da je unutrašnji mir jedan od najvećih darova koje čovek može da donese svetu.
O tome je govorio i veliki ruski svetitelj, Sveti Serafim Sarovski, čije su reči ostale duboko ukorenjene u pravoslavnoj duhovnosti:
"Ako smirite sebe pred Bogom i umirite se kako Bog zapoveda, vi ste mnoštvo ljudi spasili. Ako se pojavite kao miran čovek, ljudi bi nekako da uđu u taj vaš mir i obrnuto, ljudi će bežati od nemirnog i prekog karaktera".
Nije vera odsustvo bola, već pouzdanje da bol ima smisao.
Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Oprost ne znači zaboraviti sve što se dogodilo niti opravdati zlo koje je učinjeno, već osloboditi srce mržnje i prepustiti sud Bogu.
Crkva podseća da rat nikada ne donosi istinsku pobedu, već samo stradanje, razaranje i nove podele među ljudima.
U prisustvu predstavnika Srbije i Ambasade Rusije, kao i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, svečanost u Novom Sadu prerastao je diplomatski protokol i dobio snažnu duhovnu i simboličku dimenziju kroz poruke o veri i jedinstvu.
U Starom Generalštabu obeležen Dan Vojske Srbije uz poruke o državnosti, tradiciji i nasleđu Drugog srpskog ustanka, uz prisustvo državnih i verskih i velikodostojnika.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Skončao je u mukama 92. godine.
Ona je tihi saputnik vernika u svakodnevnom životu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Ona je tihi saputnik vernika u svakodnevnom životu.
U pravoslavnoj tradiciji, svaki čovek je ikona Božja, bez obzira na njegove mane, padove ili slabosti.
Sveštenik iz Krefelda svedoči o mladima koji napuštaju duhovnu neizvesnost i prihvataju veru sa jasnim pravilima, liturgijskim životom i nepromenjenim učenjem koje im donosi sigurnost i smisao.
Snažne reči Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog o pogrešnom osloncu i veri koja ide dalje od kraja otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju - šta ostaje kada se sve na šta računaš sruši.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Dok policija istražuje vandalizam nad pravoslavnim objektom, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke upozorava na atmosferu u javnom prostoru i ukazuje na širi društveni kontekst koji prati slučaj.
Jednostavan recept iz domaće kuhinje koji se pripremao u mrsne dane, uz pažljivo birane sastojke i strpljenje koje svakoj trpezi daje posebnu toplinu i punoću ukusa.
U manastiru Jasenovac više episkopa Srpske pravoslavne crkve služilo je Liturgiju, rukopoložen je novi đakon, a pojanje Vizantijskog hora iz Ljubljane i prisustvo mladih iz Zagreba uveličali su ovaj dan.
