Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
U vremenu u kome se reč izgovara brže nego što se misao rodi, a sud donosi pre nego što se istina sasluša, čovek sve češće postaje rob sopstvenih naglih osećanja.
Gnev, kao oganj skriven pod pepelom, lako se rasplamsa i zahvati srce, pomrači um i pomuti rasuđivanje.
Dovoljna je jedna teška reč, jedan pogled, jedna nepravda da se u čoveku podigne bura.
Pravoslavno predanje, međutim, ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Sveti oci su učili da gnev najpre pogađa onoga koji ga nosi. On razdire nutrinu, oduzima mir, udaljava od molitve i čini da čovek zaboravi na smirenje, koje je temelj svake vrline.
Sveti podvižnici su govorili da je ćutanje u času gneva dragocenije od mnogih podviga. Ćutanje ne kao slabost, već kao svesna odluka da se ne povredi bližnji. Jer reč izgovorena u ljutnji ostaje da odzvanja i kada se strasti smire.
Duhovno iskustvo Crkve uči da je gnev moguće preobraziti. Umesto da se izlije na bližnje, on može postati podsticaj za unutrašnju borbu - protiv sopstvene sujete, nestrpljenja i gordosti.
Kada čovek oseti da mu srce ubrzano kuca, da mu misli postaju oštre i reči spremne da povrede, tada je vreme da se povuče u tišinu. Ne da bi pobegao od problema, već da bi se suočio sa sobom.
O tome svedoči i pouka Sveti Nektarije Eginski, koji je svojim životom pokazao kako se trpljenjem i tišinom čuva dostojanstvo duše:
"Razuman kad se naljuti sedi i tihuje, da umiri srce svoje, da ga ne ophrva gnev, da bi ostao svoj gospodar".
Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
U duhovnom smislu, prijateljstvo je dar, ali i odgovornost.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
Kada rezultati izostanu, lako je posumnjati u smisao svega što radimo. Pouka svetitelja podseća da nisu svi odgovori u našim rukama i otkriva kako zahvalnost može promeniti naš pogled na život.
Bio je među onima koji su neustrašivo propovedali Jevanđelje narodima koji su u to vreme mahom bili pagani.
Mitropolit budimljansko-nikšićki daće iskaz pred državnim organima, dok se posebno pitanje otvara zbog toga što je pozvan da odgovara zbog čina koji pripada njegovoj svešteničkoj službi.
Ovaj zaboravljeni hercegovački recept daje nadevu posebnu sočnost, a jedan zalogaj dovoljan je da shvatite zašto se nekada ovako kuvalo.
Govoreći o moralu u porodici, navodi da razvrat, podvođenje, kvarenje maloletnika ili davanje lošeg primera predstavljaju ozbiljne duhovne opasnosti po dom.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Pravoslavlje uči da prava snaga nije u tome da čovek pobedi drugoga, već sebe.
Čovekovo srce stvoreno je za mir, čistotu i blagost, dok gnev izvire iz gordosti.
U besedi za petak prve nedelje po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto gorčina, gnev, ljutnja, pakoš i nepraštanje nisu samo slabosti, već prepreke koje čoveka udaljavaju od blagodati i unutrašnje radosti.
Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
Kada rezultati izostanu, lako je posumnjati u smisao svega što radimo. Pouka svetitelja podseća da nisu svi odgovori u našim rukama i otkriva kako zahvalnost može promeniti naš pogled na život.
Govoreći o moralu u porodici, navodi da razvrat, podvođenje, kvarenje maloletnika ili davanje lošeg primera predstavljaju ozbiljne duhovne opasnosti po dom.
Hrišćanin je pozvan da se Bogu obraća i u radosti i u nevolji, verujući da nijedna teškoća nije izvan njegovog promisla.
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Hrišćanin je pozvan da se Bogu obraća i u radosti i u nevolji, verujući da nijedna teškoća nije izvan njegovog promisla.
Hristovo učenje nije bilo i nije ni danas prilagođeno ljudskim željama, već je pozivalo i poziva na promenu iznutra, što savremenom čoveku nimalo ne odgovara.
Njegova majka Ana dugo nije mogla da ima dece, pa je u molitvi od Boga izmolila sina i zavetovala se da će ga posvetiti Gospodu.
On primećuje promenu, prepoznaje bol i pokušava da pomogne čak i onda kada druga osoba nema snage da zatraži pomoć.
Ovaj zaboravljeni hercegovački recept daje nadevu posebnu sočnost, a jedan zalogaj dovoljan je da shvatite zašto se nekada ovako kuvalo.
Učesnici predavanja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke objasnili su zašto su poverenje, razgovor, zajedništvo i liturgijski život važni na putu oporavka, a iskustvo "Zemlje živih" pokazalo je kako takva podrška izgleda u praksi.
U besedi za 3. septembar Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači proročke reči Isaije i govori o Hristu kao osloncu koji povezuje rasuto, učvršćuje slabo i čovekov život usmerava prema Bogu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
