Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
U vremenu u kome se reč izgovara brže nego što se misao rodi, a sud donosi pre nego što se istina sasluša, čovek sve češće postaje rob sopstvenih naglih osećanja.
Gnev, kao oganj skriven pod pepelom, lako se rasplamsa i zahvati srce, pomrači um i pomuti rasuđivanje.
Dovoljna je jedna teška reč, jedan pogled, jedna nepravda da se u čoveku podigne bura.
Pravoslavno predanje, međutim, ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Sveti oci su učili da gnev najpre pogađa onoga koji ga nosi. On razdire nutrinu, oduzima mir, udaljava od molitve i čini da čovek zaboravi na smirenje, koje je temelj svake vrline.
Sveti podvižnici su govorili da je ćutanje u času gneva dragocenije od mnogih podviga. Ćutanje ne kao slabost, već kao svesna odluka da se ne povredi bližnji. Jer reč izgovorena u ljutnji ostaje da odzvanja i kada se strasti smire.
Duhovno iskustvo Crkve uči da je gnev moguće preobraziti. Umesto da se izlije na bližnje, on može postati podsticaj za unutrašnju borbu - protiv sopstvene sujete, nestrpljenja i gordosti.
Kada čovek oseti da mu srce ubrzano kuca, da mu misli postaju oštre i reči spremne da povrede, tada je vreme da se povuče u tišinu. Ne da bi pobegao od problema, već da bi se suočio sa sobom.
O tome svedoči i pouka Sveti Nektarije Eginski, koji je svojim životom pokazao kako se trpljenjem i tišinom čuva dostojanstvo duše:
"Razuman kad se naljuti sedi i tihuje, da umiri srce svoje, da ga ne ophrva gnev, da bi ostao svoj gospodar".
Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
U duhovnom smislu, prijateljstvo je dar, ali i odgovornost.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
Zajednička liturgija služena je na dva jezika, a posle bogosluženja u porti je usledio jedinstven kulturno-umetnički program.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Sve ih spominje apostol Pavle u svojim poslanicama.
Pre nego što je beba prevezena u bolnicu, sveštenik je tražio da se zove Huan Fransisko, odnosno dao mu je ime koje je, kako je rekao, nosio u srcu i pre nego što će dete dobiti zvaničan identitet.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Čovekovo srce stvoreno je za mir, čistotu i blagost, dok gnev izvire iz gordosti.
Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
Kroz jednostavnu priču o učitelju i njegovim učenicima, patrijarh Pavle je pokazao je da uzrok vike ne leži besu, već u razdvojenosti među ljudima.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
