Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
U pravoslavnom predanju bolest se ne posmatra samo kao biološki ili medicinski problem, već kao stanje koje zahvata celokupnog čoveka – telo, dušu i duh. Čovek je stvoren kao jedinstvo, i sve što se događa u unutrašnjem, duhovnom životu neizbežno se odražava i na telesno stanje.
Zbog toga Crkva na bolest ne gleda isključivo kao na kaznu, ali ni kao na puku slučajnost, već kao na posledicu palog sveta i često kao na sredstvo kroz koje se čovek priziva na pokajanje, smirenje i povratak Bogu.
Sveto pismo i Sveto predanje svedoče da su greh, strasti i unutrašnji nemir duboko povezani sa patnjom i bolešću. Greh se u pravoslavlju ne shvata samo kao prestup zakona, već kao rana na duši, kao poremećaj prirodnog poretka u čoveku.
Kada su strasti – kao što su gnev, zavist, gordost, neuzdržanost i mržnja – prisutne i negovane, one razaraju unutrašnji mir i narušavaju sklad između duše i tela. Otuda mnogi sveti oci govore da bolest često ima duhovni uzrok, i da isceljenje ne počinje uvek od tela, već od srca.
Pravoslavna crkva ne odbacuje lekare i medicinu; naprotiv, ona ih vidi kao dar Božiji. Međutim, ona uvek naglašava da ni lekovi ni spoljašnje terapije nisu dovoljni ako čovek ostaje zarobljen u strastima.
Zato se u životu Crkve isceljenje vezuje za ispovest, pokajanje, pričešće, molitvu i promenu načina života. Bolest tada postaje prilika za duhovno trežnjenje, za sagledavanje sopstvene slabosti i zavisnosti od Boga.
Posebno mesto u pravoslavnom razumevanju bolesti ima unutrašnje stanje čoveka, a naročito gnev. Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
Shiiguman Sava Ostapenko je jasno ukazivao da dug život i očuvanje snage nisu mogući bez borbe protiv gneva i razdraženosti.
"Da bi se sačuvalo fizičko zdravlje i dugo živelo, čovek mora da se pridržava sledećeg pravila, istinitog kao reči Božije. Čovek mora po svaku cenu izbegavati gnev, posebno jak gnev, jer gnev širi žuč po celom telu i, izazivajući glavobolje, šteti zdravlju i neprimetno skraćuje čovekov život. Revnost i bes, prema reči Božijoj, skraćuju dane. Stoga, ko se uzdržava od gneva, ne šteti svom zdravlju niti skraćuje dane svog života".
Sveti Pajsije podseća na događaje iz Svetog pisma u kojima su Božiji ljudi pokazali opravdano negodovanje.
Čovekovo srce stvoreno je za mir, čistotu i blagost, dok gnev izvire iz gordosti.
Prvi srpski vladika u Americi, koga danas proslavljamo kao svetitelja, objasnio je da telesne nevolje nisu slučajnost, već prilika za pokajanje, duhovni rast i otkrivanje unutrašnjih slabosti.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Crkva podseća vernike da nije svaka bolest posledica konkretnog greha, ali da nijedna nije bez smisla.
Posle božićne liturgije u Moskvi, poglavar Ruske crkve govorio je o grehu koji se proglašava vrlinom, slobodi bez granica i civilizacijskom sukobu koji se više ne može sakriti.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
