Sveštenik upozorava da stanje koje liči na duhovno prosvetljenje može postati ozbiljna obmana koja čoveka odvaja od Crkve i narušava njegov odnos prema drugima.
U savremenom pravoslavnom životu, o jednom duhovnom fenomenu govori se iznenađujuće retko, iako mnogi duhovnici upozoravaju da je često prisutan kako u našem okruženju, tako i u nama samima. Reč je o pojavi koja može da se maskira kao pobožnost, duhovna uzvišenost ili "posebna blagodat", a zapravo vodi u ozbiljnu zabludu. Reč je o - prelesti.Na šta se tačno misli pod tim pojmom, kako ona nastaje i zašto se smatra jednom od najopasnijih duhovnih obmana, objašnjava sveštenik Bojan Krstanović.
Otac Bojan najpre objašnjava sam pojam, vraćajući se na njegovo jezičko i duhovno poreklo:
- Sama reč "prelest" sastavljena je od prefiksa "pre" koji radnju čini još jačom i glagola "lest" koji je stara slovenska reč i označava laž. Iz samog naziva vidimo da se radi o ozbiljnoj i velikoj laži, zabludi. Tačnije, radi se o podmukloj prevari samog đavola. Tu čovek gubi ispravna duhovna gledišta, razmišljanja, sozercanja...
U ovom tumačenju prelest se ne predstavlja kao obična greška, već kao duboka duhovna obmana koja menja čovekov pogled na sebe, svet i Boga. Čovek tada, kako objašnjava, počinje da pogrešno tumači sopstveno unutrašnje stanje i da ga vidi kao uzvišeno, iako ono to nije.
Govoreći o uzrocima, otac Bojan prelest povezuje sa odvajanjem od crkvenog predanja i preteranim oslanjanjem na sopstvena uverenja:
- Prelest nastaje kada čovek prestane da sluša ono što Crkva govori i počne da sprovodi neka lična uverenja. Preterano poverenje u sebe, gordost i sujeta su osnov za ovakvo stanje. Čovek umisli da sve može sam i da mu Božija blagodat ne treba.
Kako navodi, u takvom stanju čovek više ne stavlja Boga u centar svog duhovnog života, već sopstveni doživljaj sebe. Time se, kako kaže, otvara prostor za ono što naziva „duhovnim egocentrizmom“.
Posebno upozorava na to da prelest često dolazi u obliku prijatnih osećanja i "duhovnih zanosa", koji mogu prevariti čoveka:
- Nažalost, ovo je plodno zemljište za đavola koji daje čoveku neke zanose i ushićenja za koja je nesrećni prelesnik ubeđen da je to Božija blagodat. Međutim, iza tih nadahnuća uvek bude nešto što čoveka vodi u duhovni mrak. Zato ljudi u prelesti nikada nisu radosni.
U tom stanju, čovek počinje da se oslanja na sopstvene unutrašnje slike i predstave, gubeći dodir sa realnim duhovnim iskustvom Crkve.
Jedna od najopasnijih faza, kako navodi sveštenik, jeste trenutak kada osoba počne da odbacuje crkveni autoritet i iskustvo:
- Takav čovek misli da mu više niko ne treba. Šta će mu sveštenici, šta će mu praksa i iskustvo Crkve kad se njemu lično Bog javlja i otkriva.
Otac Bojan dalje upozorava da prelest često vodi u osudu i duhovnu nadmenost:
- Onda počne da osuđuje sve one koji su na dobrom putu. Na kraju ih i zamrzi. Daje sebi za pravo da određuje ko je pravi vernik a ko nije.
U takvom stanju, čovek postaje merilo svima, iako, kako ističe, često nema ni stabilno ni duboko duhovno iskustvo.
Posebno snažno naglašava posledice koje ovakvo stanje može imati na druge ljude:
- Čovek koji je u prelesti postaje dosadan i opasan za okolinu… Opasan jer onim ljudima koji nisu u veri predstavlja pravoslavlje kroz svoje stavove koji su puni mraka i njegovog egocentrizma.
Zbog toga, dodaje, oni koji posmatraju spolja mogu steći pogrešnu sliku o veri i Crkvi.
Na kraju, otac Bojan naglašava da izlazak iz ovog stanja nije jednostavan i da često dolazi kroz bolna iskustva:
- Čoveka iz prelesti može spasiti samo posebna Božija blagodat. Ponekad neki težak životni udarac koji će čoveku vratiti izgubljeno smirenje i okrenuti ga ka Bogu. Isceljenje uglavnom dolazi kroz velike patnje i stradanja. Braćo i sestre, čuvajmo se ovog velikog i opasnog zla koje nas odvodi u pakao. Slušajmo svoju Crkvu, jedino u njoj nam je spasenje - zaključuje otac Bojan.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja. Dok se rasprave najčešće vode oko marama i kapa, sveštenik pri hramu Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava zašto upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenog bontona mnogo češće dovode do opomena u hramu. Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati. U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak. Budi deo Religija.rs zajednice.
Printscreen/Društvene mreže
Kada čovek počne da se postavlja iznad Crkve
Od duhovne zablude do osude drugih
Uticaj na okolinu i duhovna opasnost
Put povratka i izlazak iz prelesti
ZAŠTO PRAVOSLAVCI SVEŠTENIKE ZOVU "OČE" KADA ISUS U JEVANĐELJU TO ZABRANJUJE: Protojerej Matijas Froze objašnjava jednu od najčešćih nedoumica vernika
MODNIM DETALJIMA I BOJOM ODEĆE KRŠE CRKVENA PRAVILA, PA DOBIJAJU OPOMENU: Otac Borislav otkriva koje su najčešće greške vernika u odevanju
OVO JE JEDNA OD NAJVEĆIH OPASNOSTI SAVREMENOG DRUŠTVA: Mitropolit Serafim upozorava da danas mnogi u neznanju prelaze granicu i tako srljaju u provaliju
DA LI JE GREH POSTAO NORMALAN, A VRLINA PREDMET PODSMEHA? Starac Pajsije otvara neprijatna pitanja i daje odgovor koji može pomoći svakom verniku
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Crkva nas podseća da pomoć ne mora uvek da bude vidljiva i opipljiva.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Markijan je bio čtec, a Martirije ipođakon, dok su obojica obavljala i dužnost notara, odnosno sekretara patrijarha.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Često se ljudi zaklinju u najbliže i u Boga zbog sitnica, ali pravoslavno učenje poziva na oprez: Hristos je rekao da čovekova reč treba da bude "da" ili "ne", dok Crkva zakletvu prihvata samo u posebnim okolnostima.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Važno je znati da sveštenik ne bi trebalo da uslovljava molitvu određenom sumom novca.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Vest o njegovom upokojenju objavila je Parohija Svete Trojice u Roterdamu.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Obeležavanje Zadušnica trebalo bi da počne odlaskom u crkvu, gde se služi Sveta liturgija i pominju imena preminulih.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News