Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Postoje pitanja koja se ne postavljaju iz radoznalosti, nego iz nemoći. Ona se rađaju kraj bolničkih kreveta, u tišini soba u kojima se čeka ishod koji niko ne može da ubrza niti da zaustavi. Jedno od takvih pitanja glasi: ima li smisla patnja i da li ona, kada se život gasi u bolu, može da bude put ka oproštaju grehova? Ozbiljno i trezveno tumačenje daje protojerej Andrej Gavrilenko.
- Da, iskupljuje, ako sve podnosi smireno, bez roptanja i radi Gospoda. Muke su uvek veliki izdatak duševnih i telesnih snaga. To je uvek sagorevanje. Ako ti – nije važno da li kroz bolest ili kroz podvige – sagorevaš radi Gospoda, primaš nagradu mučenika. Štaviše, ako zajedno s tobom, brinući se i saosećajući, bez roptanja sagorevaju i tvoji bližnji, i oni dobijaju mučenički venac. Bog jeste i vidi sve naše nevolje i svakako će očistiti i pomilovati za njihovo smireno trpljenje - kaže otac Andrej.
On dodaje da onome ko strada i radi Boga trpi, opraštaju se gresi. Razlog je jednostavan – čovek nosi trud radi Boga i sve prošlo se briše, odlazi. Volja se u životu s Bogom ne kali samo i ne toliko u podvigu bdenja i posta, koliko u još težem podvigu trpljenja nevolja koje ne biraš.
Sveštenik dalje ističe:
- Međutim, postoje i stradanja koja ne iskupljuju. To je onda kada, umesto da trpiš i nosiš krst, umnožavaš grehe: roptanje na bližnje i na Boga, proklinjanje i psovanje. Tu čovek i mnogo trpi, a gresi mu se još i dodaju. Najbolje odgovor na ovo pitanje ilustruje scena Hristovog Raspeća. Bila su dva razbojnika, ali su zadobili različitu sudbinu. Jedan je umro umnožavajući greh, a drugi je ušao u Carstvo Božije prizvavši Ime Gospodnje- zaključuje otac Andrej, prenosi portal spzh.eu.
Iz ovog odgovora ne ostaje utisak da je bol sam po sebi karta za spasenje. U pravoslavnom razumevanju, presudno nije koliko neko trpi, nego kako trpi i kome tu svoju muku prinosi. I tu se, možda, krije najteža, ali i najtiša istina: ista bolest može biti ili poslednja pobuna, ili poslednja molitva — a razlika između te dve granice često odlučuje ne snaga tela, nego smer srca.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Posle božićne liturgije u Moskvi, poglavar Ruske crkve govorio je o grehu koji se proglašava vrlinom, slobodi bez granica i civilizacijskom sukobu koji se više ne može sakriti.
O paklu se govori i u šali i u gnevu, ali retko sa stvarnim razumevanjem - protojerej Dimitrije Garčuk otkriva zašto to nije samo priča o mestu posle smrti, već i o stanju u kome čovek može da živi već sada.
Sveti oci su svedočili da se mir ne nalazi u izbegavanju stradanja, već u pravilnom odnosu prema njemu.
Služeći liturgiju u hramu Svetog Atinogena, patrijarh srpski Porfirije poručio je da je snaga onih koji su se borili pre vek i po proisticala iz vere i spremnosti na žrtvu.
Početak radova blagoslovio je mitropolit mileševski Atanasije, a novi gradski prostor podsetiće buduće generacije na patrijarha Varnavu Rosića, rođenog Pljevljaka koji je predvodio SPC u burnim istorijskim vremenima.
Nakon decenija ćutanja, na jednom od prvih srpskih stratišta u Istočnoj Bosni prvi put je služen pomen žrtvama, među kojima su bili i sveštenici koji su ostali uz svoj narod do smrti.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
U besedi za sredu 9. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvećem daru koji čovek može da primi i objašnjava kako se kroz Hrista otvara put ka životu koji prevazilazi sve prolazno.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Želeći da se zaštite od zla, mnogi nesvesno upadaju u stanje koje im oduzima spokoj i udaljava ih od istinske vere.
U sekundi posle greha, prema starcu Nikonu Voborjevu, odlučuje se unutrašnji ishod, a jedna kratka molitva menja tok onoga što sledi.
Čovek mora da zapamti da mu niko ništa ne duguje, a ni on nikome ništa ne duguje osim ljubavi, napomenuo je sveštenik.
Reči svetogorskog starca nude neočekivan odgovor na jedno od najtežih pitanja vere i života: zašto patnja uopšte postoji i šta se u njoj može otkriti.
U besedi za sredu 9. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najvećem daru koji čovek može da primi i objašnjava kako se kroz Hrista otvara put ka životu koji prevazilazi sve prolazno.
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja ostavio je savet za trenutke kada nas obuzmu strah, nemir i unutrašnja borba.
Podrhtavanje tla jačine 3,8 stepeni po Rihterovoj skali osetio se širom Atosa.
Jerej Hrama Svetog Jovana Šangajskog u Batajnici suočava se sa najtežim iskušenjem nakon povratka bolesti njegovog deteta, a za hitnu transplantaciju matičnih ćelija u Italiji potrebno je obezbediti 250.000 evra.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja ostavio je savet za trenutke kada nas obuzmu strah, nemir i unutrašnja borba.
Podrhtavanje tla jačine 3,8 stepeni po Rihterovoj skali osetio se širom Atosa.
Posle opsežne potrage uhapšen muškarac koji se sumnjiči da je zapalio oltar kod crkve Svetog Jakova i ispisao uvredljive poruke na Gospinom kipu; policija nastavlja istragu kako bi utvrdila motiv napada.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
