U pravoslavnoj tradiciji hleb nikada nije bio samo namirnica.
U vremenu izobilja, kada su prodavnice pune, a trpeze bogate, hleb je postao nešto što se podrazumeva. Kupuje se usput, ostavlja da odstoji, zaboravlja u kesi i, neretko, bez mnogo razmišljanja završava u smeću.
Upravo u toj lakoći odbacivanja ogleda se jedna tiha, ali duboka duhovna kriza - zaborav koliko je hleb svetinja i koliko truda stoji iza svakog njegovog zalogaja.
U pravoslavnoj tradiciji hleb nikada nije bio samo namirnica. On je znak Božjeg dara i čovekovog rada, plod zemlje i znoja, molitve i nade.
Hleb zauzima značajno mesto u Bibliji, služeći kao moćan simbol u Starom i Novom zavetu. Od prvog pomena u Postanju, gde Bog naglašava trud i borbu povezane sa zarađivanjem hleba, do Novog zaveta u Hristovom telu i krvi, hleb nosi duboko duhovno značenje.
U knjizi Postanja, simbol hleba je prepleten sa pojmom hrane i posledicama neposlušnosti. U Edemskom vrtu, Adamu i Evi je Bog zapovedio da ne jedu sa drveta poznanja dobra i zla. Međutim, namamljeni zmijom kroz koju deluje duh Sotone, podlegli su iskušenju i jeli su zabranjeni plod. Kao rezultat njihove neposlušnosti, izabačeni su iz Edenskog vrta i Bog je uz izrečena prokletstava Adamu, rekao i sledece:
"U znoju lica svoga ješćeš hleb dok se ne vratiš u prah."
U Svetoj liturgiji hleb dobija svoje najuzvišenije značenje. Od prosfore, koja se sa molitvom prinosi, do Svetog pričešća, u kojem vernici primaju Telo Hristovo, hleb postaje most između neba i zemlje. Zato poštovanje prema hlebu nije samo socijalna ili moralna obaveza, već duhovni čin.
Danas, međutim, mnogi olako posegnu za kantom za otpatke, ne razmišljajući o tome da bacaju i plod tuđeg rada i Božjeg milosrđa.
Zato je važno podsetiti se reči blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavle, koji je jednostavno i jasno opominjao:
"Eto, kako se olako baci parče hleba. A pre godinu dana neko je orao njivu, sejao, strahovao da mlade biljke ne izmrznu od mraza i čekao da padne sneg, koji će pokriti i zaštiti pšenicu. U proleće žito je raslo pod blagim sunčevim zracima. Pa, u leto, kad sazri, strepeo čovek hoće li pasti grad ili naići oluja i sav trud uništiti. Potom žito žnjeo po najvećoj vrućini, pa, nosio u mlin. Neko to brašno sa vodom mesio, i od testa pekao hleb. Da bi hleb došao na naš sto, potrebna je puna godina rada mnogih ruku i Božji blagoslov. Hleb treba poštovati."
Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.
Patrijarh Pavle ni tada nije izgubio svoju blagost niti je dozvolio da ga nepristojnost uznemiri.
Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.
Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Sumnje apostola Tome je uklonio sam Gospod, ušavši kroz zatvorena vrata u prostoriju u kojoj su se nalazili apostoli okupljeni na molitvu, rekavši Tomi da opipa njegove rane.
Fotografije slavnog MMA borca na kojima se vidi u molitvi i tokom kropljenja svetom vodom pokrenule su lavinu reakcija.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
Rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek" Anatolij Vležko ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
Ono što je svim svetogorskim hlebovima zajedničko jeste da se prave bez kvasca, da su mirišljavi, spolja hrskavi, a unutra mekani.
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
Fotografije slavnog MMA borca na kojima se vidi u molitvi i tokom kropljenja svetom vodom pokrenule su lavinu reakcija.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
Rukovodilac radionice za ikonopisanje "Palek" Anatolij Vležko ističe da lik sveca na ikoni nije portret, a sama ikona nije najverodostojnija fiksacija fizičke stvarnosti.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
"Bojte se ljudi koji plaču za mrtvima, a ubijaju žive", citirao je otac Željko svoju baku, posle onoga što je doživeo ispred crkve.
Protojerej-stavrofor Dušan Erdelj objašnjava smisao dana posle Svetle sedmice i poziva vernike u dijaspori da u crkvu ponesu imena bližnjih i darove za pomen.
U prisustvu vernika, monaštva i ruskog ambasadora, mitropolit crnogorsko-primorski govorio o Živonosnom Istočniku i zašto se čuda događaju mimo ljudske volje.
