U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
U našem narodu postoji tradicionalno verovanje da se na slavu ne zove, što se u modernom dobu sve više menja.
Trebalo bi naglasiti da po ovom pitanju, ne postoji crkveno pravilo, i da sve zavisi od običaja kraja u kojem domaćini žive.
U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
S obzirom na današnji stil života, ograničen stambeni prostor (mali stanovi), ali i mogućnosti ljudi, danas bi trebalo uputiti pozvinicu gostima ili ih bar podsetiti da ih očekujete u svom domu na dan slavljenja sveca zaštitnika.
To se, naravno, može učeniti i telefonom, ali je, lični poziv, "lice u lice" prikladniji.
Shutterstock
Slava
Otac Gligorije Marković, voždovački paroh i duhovnik Crkve Svetog cara Konstantina, ističe da je važno prilagoditi se dinamičnom načinu života i da je pozivanje na slavu, stvar praktičnosti.
- Nekada se na slave nije zvalo, ali danas dinamika života zahteva da se stvari usaglašavaju i prilagođavaju stvarnosti aktuelnog života. Tako je potrebno otvoriti srce za svakoga ko želi kod nas da dođe i ne zatvarati vrata doma svoga bližnjima. Dakle, i zovemo i ne zovemo, jer je to funkcionalna, a ne nepromenjiva stvar običaja koje smo nasledili - istakao je on prošle godine za Blic ženu.
Sveštenik Predrag Milutin pri Svetojovanjskom hramu u Bačkoj Palanci rekao je da u ovom slučaju ne postoji crkveno pravilo i da svaki kraj se pridržava "nekog svog običaja"
- To je pitanje raznoraznih običaja, u nekim krajevima se ne zove na slavu, u nekim se zove ili podsećaju gosti... Jednostavno, ona je, kako se gde naviklo - rekao je on.
Sa prodorom i prihvataljem hrišćanstva na našim prostorima, Srbi su (jedini) nastavili sa ovom tradicijom, a smtra se da ju Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, slavu, kakva se danas slavi, uveo u crkvene okvire.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Ono što posebno treba naglasiti jeste da SPC u isto vreme nije poklonila MPC sve one srpske svetinje i manastire, koje su gradili srpski vladari u istoriji. Tomosom o autokefaliji MPC te svetinje nisu poklonjene, kao što pojedini zlonamerni ili pak neznaveni ljudi komentarišu, već su dati na upotrebu, a to su dve suštinski različite pravne formulacije, istakao je arhimandrit Petar (Dragojlović).
Ajeti 50:15-16, izdvojeni za 15. novembar, podsećaju na neprekidnu Božiju pažnju i moć stvaranja, izazivajući razmišljanje o odgovornosti, sudbini i unutrašnjem životu svakog čoveka.
Od modelinga i Jutjuba do neočekivane hirotonije, brzog raščinjenja i hapšenja koje je otvorilo „Pandorinu kutiju“ - šta krije telefon oca Partenija i kako bi njegovi podaci mogli da razotkriju čitavu kriminalnu strukturu.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Dok se po društvenim mrežama šire brojni „recepti“ za slavu, protojerej Srećko Zečević objašnjava šta je zaista potrebno pripremiti i zašto je to važnije od bogate trpeze.
To što određeni svetitelj, koji se proslavlja određenog dana, nije naša krsna slava ne znači da mi ne proslavljamo tog svetitelja, ističe sveštenik Željko Jovanović.
Prema crkvenom poretku, proslavljanje sveca zaštitnika doma ne započinje trpezom, već molitvom na večernjoj službi, kada vernik sabira srce i misli u zahvalnosti Bogu i svom svetitelju.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Vernici im se obraćaju u trenucima bolesti, straha i nevolja — njihovo besplatno služenje i zagovor kod Hrista donose zdravlje, utehu i snagu za životne borbe.
Tribina o AI tehnologiji u Crkvi izazvala je oštre reakcije monaha svetinje kraj Golupca, koji tvrde da su kritike zlonamerne i da dodatno remete crkveno jedinstvo.
