U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
U našem narodu postoji tradicionalno verovanje da se na slavu ne zove, što se u modernom dobu sve više menja.
Trebalo bi naglasiti da po ovom pitanju, ne postoji crkveno pravilo, i da sve zavisi od običaja kraja u kojem domaćini žive.
U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
S obzirom na današnji stil života, ograničen stambeni prostor (mali stanovi), ali i mogućnosti ljudi, danas bi trebalo uputiti pozvinicu gostima ili ih bar podsetiti da ih očekujete u svom domu na dan slavljenja sveca zaštitnika.
To se, naravno, može učeniti i telefonom, ali je, lični poziv, "lice u lice" prikladniji.
Shutterstock
Slava
Otac Gligorije Marković, voždovački paroh i duhovnik Crkve Svetog cara Konstantina, ističe da je važno prilagoditi se dinamičnom načinu života i da je pozivanje na slavu, stvar praktičnosti.
- Nekada se na slave nije zvalo, ali danas dinamika života zahteva da se stvari usaglašavaju i prilagođavaju stvarnosti aktuelnog života. Tako je potrebno otvoriti srce za svakoga ko želi kod nas da dođe i ne zatvarati vrata doma svoga bližnjima. Dakle, i zovemo i ne zovemo, jer je to funkcionalna, a ne nepromenjiva stvar običaja koje smo nasledili - istakao je on prošle godine za Blic ženu.
Sveštenik Predrag Milutin pri Svetojovanjskom hramu u Bačkoj Palanci rekao je da u ovom slučaju ne postoji crkveno pravilo i da svaki kraj se pridržava "nekog svog običaja"
- To je pitanje raznoraznih običaja, u nekim krajevima se ne zove na slavu, u nekim se zove ili podsećaju gosti... Jednostavno, ona je, kako se gde naviklo - rekao je on.
Sa prodorom i prihvataljem hrišćanstva na našim prostorima, Srbi su (jedini) nastavili sa ovom tradicijom, a smtra se da ju Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, slavu, kakva se danas slavi, uveo u crkvene okvire.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Ono što posebno treba naglasiti jeste da SPC u isto vreme nije poklonila MPC sve one srpske svetinje i manastire, koje su gradili srpski vladari u istoriji. Tomosom o autokefaliji MPC te svetinje nisu poklonjene, kao što pojedini zlonamerni ili pak neznaveni ljudi komentarišu, već su dati na upotrebu, a to su dve suštinski različite pravne formulacije, istakao je arhimandrit Petar (Dragojlović).
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji - od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
U besedi za utorak 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz trenutak Getsimanije u kojem Isus bira stradanje umesto odbrane, otkrivajući veličinu ljubavi i milosti Božje.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U Mršincima kraj Čačka kapija doma Klisarića širom se otvara za miris slavskog kolača, decu koja uče običaje svojih predaka i priče koje povezuju prošlost sa sadašnjošću.
U besedi na Nikoljdan, poglavar SPC podsetio je da se vera ne završava za slavskom trpezom, već počinje na liturgiji i potvrđuje svakodnevnim odnosom prema Bogu i bližnjem čoveku.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Kirila Jerusalimskog po starom i Svetog Ipatija po novom kalendaru. Katolici slave Svetog proroka Amosa, dok muslimani i Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Aleksija, Čoveka Božjeg po starom i Svetog Jovana Lestvičnika po novom kalendaru. Katolici slave Svetog Kvirina, dok muslimani i Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
