U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
U našem narodu postoji tradicionalno verovanje da se na slavu ne zove, što se u modernom dobu sve više menja.
Trebalo bi naglasiti da po ovom pitanju, ne postoji crkveno pravilo, i da sve zavisi od običaja kraja u kojem domaćini žive.
U nekim delovima Srbije, domaćin ili mlađi član porodice odlazi lično do prijatelja i poziva ga na slavu, uz prijateljski razgovor. Uoči slave, u nekim krajevima se kao pozvnica onome koga domaćin želi da ugosti, šalje manji hleb ili lepinja...
S obzirom na današnji stil života, ograničen stambeni prostor (mali stanovi), ali i mogućnosti ljudi, danas bi trebalo uputiti pozvinicu gostima ili ih bar podsetiti da ih očekujete u svom domu na dan slavljenja sveca zaštitnika.
To se, naravno, može učeniti i telefonom, ali je, lični poziv, "lice u lice" prikladniji.
Shutterstock
Slava
Otac Gligorije Marković, voždovački paroh i duhovnik Crkve Svetog cara Konstantina, ističe da je važno prilagoditi se dinamičnom načinu života i da je pozivanje na slavu, stvar praktičnosti.
- Nekada se na slave nije zvalo, ali danas dinamika života zahteva da se stvari usaglašavaju i prilagođavaju stvarnosti aktuelnog života. Tako je potrebno otvoriti srce za svakoga ko želi kod nas da dođe i ne zatvarati vrata doma svoga bližnjima. Dakle, i zovemo i ne zovemo, jer je to funkcionalna, a ne nepromenjiva stvar običaja koje smo nasledili - istakao je on prošle godine za Blic ženu.
Sveštenik Predrag Milutin pri Svetojovanjskom hramu u Bačkoj Palanci rekao je da u ovom slučaju ne postoji crkveno pravilo i da svaki kraj se pridržava "nekog svog običaja"
- To je pitanje raznoraznih običaja, u nekim krajevima se ne zove na slavu, u nekim se zove ili podsećaju gosti... Jednostavno, ona je, kako se gde naviklo - rekao je on.
Sa prodorom i prihvataljem hrišćanstva na našim prostorima, Srbi su (jedini) nastavili sa ovom tradicijom, a smtra se da ju Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, slavu, kakva se danas slavi, uveo u crkvene okvire.
Sveti Teofan ukazuje na to da, iako svet oko nas može izgledati haotično i neprijatno, unutrašnji mir koji dolazi od Hrista može prevazići sve spoljašnje teškoće. On ističe da je taj unutrašnji mir neodvojiv od Hrista i da se stiče kroz delovanje i ispunjavanje Božjih zapovesti. To znači da sama misao ili želja nisu dovoljne; potrebno je aktivno delovanje u skladu sa verom kako bi se iskusila blagodat i prijatnost koju Hristos donosi. Takođe, naglašava da se prijatnost može useliti u dušu čak i kada spoljašnji svet deluje suprotno. Unutrašnji mir i radost postaju snaga koja nam pomaže da se nosimo sa izazovima, bez obzira na to koliko teški bili. Ovaj unutrašnji spokoj može učiniti da spoljašnje uznemirenje izgubi svoju težinu i gorčinu.
Ono što posebno treba naglasiti jeste da SPC u isto vreme nije poklonila MPC sve one srpske svetinje i manastire, koje su gradili srpski vladari u istoriji. Tomosom o autokefaliji MPC te svetinje nisu poklonjene, kao što pojedini zlonamerni ili pak neznaveni ljudi komentarišu, već su dati na upotrebu, a to su dve suštinski različite pravne formulacije, istakao je arhimandrit Petar (Dragojlović).
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Kulinarski tim Artis centra rekonstruisao je jelo nadahnuto srednjovekovnom kuhinjom, a završni premaz od meda i crnog vina daje mesu rubinsku, hrskavu koricu.
U besedi za utorak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristove reči o vlasti da položi život i ponovo ga uzme, otkrivajući dubinu Njegove žrtve i ljubavi prema ljudima.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu velikomučenicu Jefimiju po starom kalendaru, dok po novom slave Prepodobnog Kirijaka Otšelnika. Katolička crkva obeležava Svete arhanđele Mihajla, Gavrila i Rafaila. Jevreji obeležavaju četvrti dan Sukota, dok muslimani danas nemaju veliki praznik.
Ono što je još poraznije jeste što se na slavama sve češće pojavljuju i scene koje sa hrišćanskom verom nemaju nikakve veze – čak ni sa osnovnim moralom.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu velikomučenicu Jefimiju po starom kalendaru, dok po novom slave Prepodobnog Kirijaka Otšelnika. Katolička crkva obeležava Svete arhanđele Mihajla, Gavrila i Rafaila. Jevreji obeležavaju četvrti dan Sukota, dok muslimani danas nemaju veliki praznik.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Nikitu po starom kalendaru, dok po novom slave Prepodobnog Haritona Ispovednika. Katolička crkva obeležava Svetog Vjenceslava i Svetog Lovrenca Ruiza. Jevreji obeležavaju treći dan Sukota, a muslimani nemaju veći praznik.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Više od 20 strana hronike upućene patrijarhu Vartolomeju otkriva detalje događaja iza zatvorenih vrata uoči Sabora u Kijevu, sastanaka sa Petrom Porošenkom, sukoba oko Filaretove uloge i stalnog nadzora nad carigradskom delegacijom.
Pravoslavna tradicija ima svoj poredak, a posebno je važno šta se može učiniti odmah nakon upokojenja, gde se čitaju molitve i kada se po pravilu služi opelo.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
